Шта су добра радна етика, брига о запосленима и култура пословања? Све је више фирми које се баве овим питањем, али ни оне које управљају страхом нису реткост. У токсичном окружењу, радници ћуте. Али, истраживања показују да компаније чији запослени не преиспитују одлуке надређених и беспоговорно извршавају радне задатке остварују лошије резултате.
Закључак до ког је дошла Лин ван Дајн, психолошкиња са Државног универзитета у Мичигену, показује да постоји неколико…
ТРИ РАЗЛОГА ЗА ТИШИНУ
Према истраживању које је психолошкиња Лин ван Дајн спровела на Државном универзитету у Мичигену, постоји неколико разлога да се надређенима не скрене пажња на проблем. Радник може прећутати да нешто није урађено као што би требало док пружа подршку колеги или клијенту који је у фази учења. Овакав вид ћутања једини је позитиван, јер доводи до избегавања стресних ситуација, напретка и побољшања знања на радном месту.
Затим, ту је одбрамбени вид ћутања, који се јавља када радник не жели ништа да каже због страха од последица. Посебно је изражен када запослени има супротно мишљење од надређеног.
Трећи вид ћутања сматра се најлошијим и такође је повезан са хијерархијом. Радник у овом случају не износи мишљење јер сматра да би то било бесмислено. Добро познаје колегу са вишег положаја ком би требало да се обрати и, на основу искуства, зна да ће наићи на зид. Неће бити ни саслушан, ни вреднован, а можда ће чак бити и понижен. Сада већ говоримо о рецепту за катастрофу.
МЕНАЏЕР У ЗАМЦИ
Директор или менаџер чији радници не износе мишљење временом запада у замку – ћутање тумачи као одобравање. Верује да је све у реду и да су његови предлози добри, оправдани и, пре свега, подржани. Међутим, посао запада у кризу. Токсична атмосфера и тишина онемогућавају доношење исправних одлука, због чега победу односе оне лоше, а фирма под таквим околностима назадује или чак банкротира. Искусни радници, с друге стране, схватају да „брод тоне“ и велика је вероватноћа да су одавно незадовољни стресним радним окружењем. Како притисак постаје неподношљив, многи од њих прижељкују боље услове и обично дају отказ првом приликом, што такође није добро за пословање.
„Интервјуе које смо спровели са руководиоцима и запосленима у владиним администрацијама, као и у организацијама које се крећу од малих пословних предузећа до 500 најуспешнијих компанија са списка магазина Фортуне, откривају да тишина може довести до плаћања високе психолошке цене код појединаца. Она може изазвати осећај понижења, погубног беса, озлојеђености и, као таква, ако се не укине, може загадити сваку интеракцију, сузбити креативност и подрити продуктивност“, написале су Лесли А. Перлоу и Стефани Вилијамс из Харвардске пословне школе.
ЋУТАЊЕ ПО ЦЕНУ ЖИВОТА
Колико год овакав сценарио деловао логично, о њему се није много причало све до почетка овог века. У то време је више скандала изазвало интересовање великих компанија и истраживача, који су кренули у потрагу за одговорима. Убрзо се сазнало да због сузбијања различитог мишљења и ћутања на послу могу пропасти чак и компаније које вреде више милиона долара. Кривица за кризу у Њујорк тајмсу и финансијске малверзације у компанијама Енрон, Тајко електроникс или Ворлдком, делимично је или у потпуности пронађена у култури тишине, док је раднике Насе она коштала живота.
Када је спејс-шатл Колумбија изгорео у атмосфери 2003. године, страдало је седам астронаута. Лансирање је пошло по злу због проблема са изолационом пеном, али и због самозадовољства менаџера. Слични пројекти су и раније успешно остваривани са мањим техничким проблемима и надређени су били убеђени да су на добром путу. Менаџер Арнолд Алдрих имао је, међутим, супротно мишљење. Био је забринут али је, суочен са задовољним колегама, бриге задржао за себе.
Алдрих је касније изјавио да би се заложио за отказивање лансирања шатла да је било ко изнео недоумице сличне његовим и животи би били спасени. Ћутање од тада није пожељно у Наси. „Мислили смо да знамо шта радимо. Мислили смо да смо бољи него што смо били. Ако вас нешто тишти, реците то. Други људи вероватно размишљају попут вас“, рекао је менаџер Насиних пројеката Вилијам Парсонс, на панелу одржаном 2019. године.
ИСКРЕНОСТ СЕ ИСПЛАТИ
Озбиљне компаније одавно покушавају да избегну сличну судбину. Поједине ангажују „ђавоље адвокате“, људе којима је дужност да на састанцима заузму супротно мишљење. Друге су постале екстремне у инсистирању на транспарентности.
„У обичној организацији људи се кажњавају за изношење другачијег мишљења. У Бриџвотеру се оцењују по томе да ли га износе и могу добити отказ ако не оспоравају статус кво“, написао је Адам Грант у књизи Оригинални. Бриџвотер је највећи хеџ-фонд на свету (фонд са ограниченим бројем улагача, великим ризицима и великим зарадама) и располаже са више од 140 милијарди долара. При запошљавању, његовом директору Реју Далију најважније је да будући радник научи да буде искрен.
Бриџвотер је феномен, јер има више од 200 начела. Ниједно се не односи на посао, већ на начин размишљања, понашања и опхођења. Ако радник критикује колегу иза леђа, може добити етикету „љигави подлац“. „Схвати да немаш зашто да страхујеш од истине“, једно је од прописаних правила, ког Далио, иако је директор, није поштеђен. Кад му је један од радника поручио да је дошао на састанак неспреман, да је „трабуњао 50 минута“ и да то не би смело да се понови, имејл је поносно прослеђен свима у компанији.
Постоји, међутим, лакши начин за постизање добрих резултата. Према истраживању др Мелроне Кирејн са Универзитета у Даблину, послодавци могу сузбити културу тишине уз три једноставна корака: ако радни задатак поставе као мисаони, а не извршни проблем; ако признају да греше и немају решење за све; и ако постављају питања која захтевају повратне одговоре. „Ћутање није увек злато“, написала је др Кирејн са сарадницима и подсетила да тишина не исплаћује дивиденде.
Извор: City
