У почетку су грађански рат између Севера и Југа водили северњаци, који су настојали да спрече одвајање Југа и очувају Унију.
Укидање ропства није био циљ њихове борбе. То се променило 22. септембра 1862. године, када је председник Абрахам Линколн издао привремени манифест о еманципацији, у .којој је наведено да ће робови у тим државама или деловима држава који су од 1. јануара 1863. још увек у побуни бити слободни.
Сто дана касније, Линцолн је издао Манифест о еманципацији, у којем се наводи да су „све особе које су држане у ропству“ у побуњеним регијама „сада и заувек проглашене слободним“. Линцолнов храбар потез била је војна мера за коју се надао да ће инспирисати робове Конфедерације да подрже Унију. Пошто је то била војна мера, проглашење је било ограничено на много начина. Примењивао се само на државе које су се одвојиле од Уније и оставио ропство нетакнутим у пограничним државама.
Иако прокламација о еманципацији није окончала ропство, она је у основи променила карактер рата. Од сада је сваки напредак савезних трупа ширио домен слободе. Штавише, прогласом је најављено прихватање црнаца у војску и морнарицу Уније. До краја рата, скоро 200.000 црних војника и морнара борило се за Унију и своју слободу.