Пише: Урош Лекић
Толико страсно да не кажем патетично иступају Монтенегрини у одбрани Монтенегра (не желим каљати име Црне Горе) иако ником није јасно од кога бране и шта заправо бране, а није ни тешко закључити да једино што је угрожено јесте корупционо и мафијашко тло на којем се 30 година градила тековина државног апарата Монтенегра.
Очигледно погођени резултатима избора који за њих на политичком али и на животном плану представљају крај једне ере, данас се са различитих адреса од Шуковића до час званичног час незваничног ДПС-а са харизмом Вилијама Воласа позива на одбрану државе, те скупе приватне тековине породице Ђукановић. Не брани се овдје држава ни од српских а ни од албанских ,,четника“, ово су последњи напори да се очува сјеме комунизма, доживотног предсједника и свих полтрона накачених на државну музару, ако им је вјеровати чак и под цијену живота. Па чак и ако им мушке узмемо животе, станови њихови бориће се са нама, до последњег и аута и апартмана за нешто попут Независне Државе Црне Горе, прозвано и звано Монтенегро која је могла да постоји само на потенцирању подјела, страха и батине.
Држава није ДПС, јер држава наставља да постоји док ДПС иде тамо гдје му је мјесто, на сметлиште историје. И када су се они тако плитки дотакли нечега што је дубоко уграђено у државу, цркве, народ је закуцао последње ексере у сандук једнопартијског система, истински заостале политике 20. вијека.