Пише Андрија Бабовић: Систем Поглавице
Жао ми је дјеце која су одрастала у овом вишедеценијском систему, била или не била увучена у њега. Њихове ће очи све и свашта памтити. Треба са тим живјети.
Украдено им је дјетињство. Књиге су им замијењене затвором бесмисла. Учили су их пливању у плићаку и да ништа није непоштено, само да се за то узме новац. Наметали су им не узоре за узоре а отимачину презентовали као најуспјешнији и опште прихваћен модел пословања.
Како ли је тек родитељима… Многима су дјеца, услед утицаја таквог система, отишла неким лошим путевима. А ко је за то крив? Крив је онај који је тај систем таквим створио, сви они који су дозволили да као такав функционише и сви они који су га протежирали, величали и потпомагали.
Једини сегмент гдје нису стварали подјеле је везан за то чију ће све дјецу у ту јаму од система погутати. И своју су и својих најближих. Учинили су дјеци доступним оружје и наркотике и одговорни су за сваки уништен или изгубљен млади живот. Једино им је било битно је да се новац сливао, а тиме су показали да су за њих уништени млади животи само колатерална штета материјалних им достигнућа.
Успостављали су некакву политичко – материјалну иделогију гдје никакви идеали нису на првом мјесту, само новац и како га преко идеала зарадити. Узалуд им је што себи могу приуштити и најскупље парфеме када они не могу прекрити нељудскост на коју се осјећају. Прљавштина на рукама и души остаје заувијек.
Није ово никакво песимистичко нарицање над нашом судбином, ово је наша прошлост. Она нам је сликовито илустровала у каквом смо систему живјели и како је он третирао нашу дјецу. Да никада више то не дозволимо и дјецу подижемо као људе, не као дио система.