Прије пар година писао сам један текст за једну туристичку брошуру о Беранама. Задатак који сам имао био је да прикажем Јасиковац, његов значај за Беране кроз историју са посебним освртом на споменички комплекс Богдана Богдановића. Желећи да сам текст не буде типичан туристички приказ у коме се набрајају датуми и године исти сам почео са стиховима Рада Драинца: “јасика је јасика,а не дрво од гуме…”
Учинило ми се примјерним да причу о Јасиковцу започнем причом о јасици, а причу о јасици стиховима које сам учио као гимназијалац. До данас сам мислио да је тај мој текст једина спона која спаја Рада Драинца и Беране, а онда данас у паузи кошаркашке утакмице Италија-Србија тражећи по интернет архивима један стари текст београдског Времена о Беранама налетјех и на велики наслов од 11. августа 1933. године: “БЕРАНЕ ПРОКЛЕТА МОТИКА ЊУ НИКО НЕ ВОЛИ.”
Потпис на крају текста каже да је исти написао ни мање ни више него Раде Драинац. И прије него ли сам га прочитао отегао ми се зачуђен уздах праћен једном типичном беранском узречицом која је ушла и у вицеве, који су у том тренутку изражавали и задивљеност и зачуђеност.
Одувијек ме је фасцинирало када бих налетио на то да је неки пјесник, писац, глумац… посјетио Беране па још о томе оставио и писани траг.
Беране је и сада, а тек тада, скрајнуто са главних путева било углавном пролазна дестинација. Но ипак знао је овај град да угости и дочека многе па тако и тог љета 1933. и већ афирмисаног пјесника Драинца. Отуда и задивљеност у оном уздаху, а зачуђеност се јавила са првим питањима откуд, зашто, којим послом он у Беранама…
Онда је почело друго полувријеме утакмице и питање откуд Раде Драинац у Беранама замијенила је нервоза, псовке на рачун судија праћене упитним погледима супруге пут мене. Како је резултат постајао извјеснији, расла је и нервоза па се решење за смирење исте само наметнуло – искључити телевизор и вратити се Драинцу и његовој посјети Беранама.
Сам одговор на питање откуд у он у Беранама био је прилично јасан већ након првог, чак и летимичног, читања његове биографије а потом и текста: “Путописна проза Рада Драинца” аутора Горана Максимовића.
Наиме, Драинац се годинама издржавао тако што је писао за Правду и Време путописе који се жанровски могу подијелити на два дијела и то на путописе из Европе и европских метропола и на путописне скице скупљане диљем Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца.
У овим другим описивао је необичне крајеве младе земље, навике и обичаје људи, необичне легенде, описивао природу. По темама и интересовањима, начину на који пише данас му је једино сличан још један пјесник и путописац, који такође има везе са Беранама, Драгослав Дедовић.
Раде Драинац се први пут обрео Црној Гори занимљиво са првим авионским летом на релацији Београд – Подгорица. Како је то био догађај прве врсте тога времена он је као новинар – путописац – добио задатак да као путник на тој линији запише и пренесе своје утиске са тог путовања читаоцима београдског Времена. Та тема ми се дојмила занимљивом па сам на кратко скренуо од Берана и пронашао друге његове текстове у којима описује то путовање у којима посебно пише о утиску који је на њега оставио црногорски призор мора и Скадарског језера у којима се огледају планине при слетању авиона. По слијетању је обишао Подгорицу, потом Вирпазар гдје је са рибарима ловио укљеве по језеру, а потом и Цетиње. На Цетињу је посебне импресије код на њега оставила Нјегошева лична библиотека у коју је имао увид, а то му је омогућио још један човјек повезан са Беранама. Некадашњи професор Гимназије у Беранама, човјек који је у Беране донио сјај високе културе, који је у Беранама вршио прва археолошка ископавања, о коме пише и Милован Ђилас, Душан Вуксан тада је био директор музеја на Цетињу, па је управо он Драинцу омогућио да се ближе упозна са Нјегошевим интересовањима. Међу Нјегошевим књигама посебну пажњу му је привукао примјерак Хомерове Одисеје и у њој Нјегошевом руком подвучен стих: “мрзим као паклена врата човјека који крије своју мисао у дио срца, а говори противно шта осјећа.” И баш ту не могу а да се не сложим са Драинчевим утиском и да се о Нјегошевој фасцинираности овим стихом може написати нека омања студија. Но, да оставимо укљеве, Вуксана, Цетиње и Нјегоша по страни а да се опет вратимо Беранама.
Приликом своје прве посјете Црној Гори из Раде Драинац није посјетио Беране. То ће учинити коју годину касније као дио једне занимљиве експедиције. Наиме, Универзитет из Београда је те 1933. године одлучио да на сјевероисток Црне Горе фазно и у различитим етапама шаље своје најеминентније професора са различитих факултета са циљем да прикупе што више етнографских, медицинских, географских, историјских података са овог простора, а да истовремено народу овог краја приближе и Универзитет. Сједиште свих тих експедиција било је у Андријевици. Са једном екипом, и то оном историјском, предвођеном чувеним професором Станојем Станојевићем у Андријевици се, са задатком да извјештава о њеном раду, обрео и Раде Драинац. Та екипа обишла је Брсково, Биоградску гору, Андријевицу, Бијело Поље и наравно Беране. И баш тада настаје Драинчев текст о Беранама. Одушевљен природом, плодношћу земље, цијели крај Васојевића пореди са Швајцарском, а по љепоти и богаству природних ресурса, у пјесничком заносу упоредиће Беране ни мање ни више него са Севиљом, а на Севиљу ће га асоцирати црвени кровови Берана. Андалузија и долина Лима и црвени кровови Берана и над Беранама подсјећају и на чувену слику импресионисте Камила Писароа: “Црвени кровови, угао села, зима.”
Даље, Драинац правилно закључује да је цијела долина Лима најбогатији дио Црне Горе али и да су људи у овоме крају прилично лијењи (види наслов текста) и да имају отпор према успостављању државне власти за шта криви дугогодишње ропство под Османлијама. Вјера у државу, истиче, снажи се грађевинским подухватима (путевима, мостовима…) више него било чиме. У суштини текст је ред дивљења љепоти краја, ред критике менталитета, ред оптимизма и наде и ред политичких размишљања.
Занимљив детаљ у тексту јесте и чињеница да је у Беранама 1933. године било могуће извршити операцију уклањања катаракте са очију (пише о пацијенту из Плава који је тим поводом дошао у Беране) што рецимо данас није случај. Раде Драинац није више никада посјетио Беране, мада се Берана сигурно сјетио коју годину касније када је у једној београдској кафани имао вербални и физички сукоб са једним бившим учеником беранске Гиманазије – Радованом Зоговићем.
Због тог сукоба са Зоговићем и још неким љевичарским пјесницима Драинац је након Другог свјетског рата, мада је и сам био љевичар који је због блискости партизанима у рату умало и главу изгубио, скрајнут из књижевних антологија и читанки, а живот је, овај по свему необични и велики пјесник, окончао у јеку рата 1943. године преминувши од туберколозе или ријечима Зуха Джумхура стигли су га алали. Но о том, неки други пут.
Професор историје Марко Радојевић