Пише: Горан Бјелановић
Само, Станићу је мало фокус помјерен. Не треба толико да се бави министарком Весном Братић, требало би да погна за мном, за Гораном Бјелановићем и да доврши оно што је њемачкој дивизији промакло да учини
Шеф медијског тима и члан Предсједништва СДП-а Мирко Станић је самоувјерен човјек: Природно, будући да је ходајућа магнентна резонанца која без без икаквог напора разликује аутентичне Црногорце од увезених представника „српског света“, каже у реаговању Горан Бјелановић на изјаву портпарола СДП-а.
– Министарка Весна Братић за директора Црногорске кинотеке именује – кога? Мене? Човјека који је недавно у Никшићу поставио академију „На бијелу Оногошту застава се моја вије“, поводом првог стољећа вјековања црногорског краља Николе Првог Петровића – Његоша. Од толико Црногораца баш ја, представник „србског света“ – неопростиво – каже Бјелановић.
Његова дрскост се, истиче, овим чиним, нажалост не завршава – ни издалека.
– Ако је вјеровати Станићу, представник сам ретроградне идеолошке матрице, дакле заклети непријатељ Црне Горе, њене будућности и просперитета, а ипак сам се усудио да се родим усред Велике. Испод Чакора. На крвавој црногорској граници.
Геноцид у Велици је више него познат, па је самим мојим постојањем потпуно јасно да су неки Величани ипак умакли испод ножа – истиче Бјелановић.
Он стога закључује да није крива министарка Весна Братић. Једноставно, балисти и вулентари нијесу до краја довршили крвави посао. Да јесу, „никада не бих ни имао прилику да се родим, камоли да ме постављају на некаква директорска мјеста“.
– Траљави су балисти и вулнетари, измакао им је по неки непресјечени врат. Е да су се методични Њемци умијешали како знају данас би, умјесто мене, на мјесто директора Црногорске кинотеке могли бити постављени, на примјер, Адис Балота или пак Насер Реслулбеговић (чланови Предсједништва СДП).
Именовану господу не апострофирам ни из једног лошег разлога. Сигурно су у питању и добри и квалитетни људи. Него, њихова имена ми звуче баш аутентично црногорски. А симфонијској асоцијативности тог звука нијесам могао да одолим. Грешна ми душа. Или није – наводи Бјелановић у реаговању,
Судећи по тексту Мирка Станића, изузетног интелектуалца и врсног познаваоца антрополошких одлика Црногораца и њихове непомирљиве различитиости у односу на представнике србског света – ОН нема дилему.
– Насер Ресулбеговић (на примјер) је Црногорац – Горан Бјелановић није.
Овдје се уопште не ради о господину Насеру, могао је да буде и Герхард, ријеч је о потреби да на очигледан начин илуструјем вредносни систем на којем је засновано политичко промишљање шефа медијског клуба СДП-а.
И ако би неко неупућен црногорског угледника Мирка Станића због овако интонираног текста могао прозвати за фашисоидност (елемената за такво нешто је и више него довољно) увјерен сам да је ријеч о изузетно талентованом човјеку, рођеном да стане на браник етничке чистоте упослених у свим државним органима.
Само, мало му је фокус помјерен. Не треба толико да се бави министарком Весном Братић, требало би да погна за мном, за Гораном Бјелановићем и да доврши оно што је њемачкој дивизији промакло да учини. Не само да би требало! То се једноставно МОРА – каже Бјелановић.
Признаје да је „ретроградан“, јер му такав начин размишљања, то фабриковање неонацистичких синтагми каква је „србски свет“; „црногорски свет“; „бошњачки свет“, „арбанашки свет“, не само да није близак, него га уопште не разумије, као што никада није разумио Химлерово „коначно рјешење јеврејског питања“.
– Упечатљиви Станић се очигледно много боље сналази у области обрачуна са етнички непожељним ентитетима у Црној Гори.
Увјерен да је Мирко Станић, угледни функционер СДП-а, и више него прави човјек за исправљање пропуста СС дивизије „Принц Еуген“ охрабрујем га да тај посао коначно и доврши. И ако је у питању моја кожа, имам довољно галантности да му поручим: „Само ти дијете ради свој посао“ – закључује Горан Бјелановић у реаговању.