Ових дана се навршава 90 година од рођења Борислава Пекића, великог српског писца, што је прилика да се подсјетимо његовог узбудљивог живота који би и сам могао да буде предмет неког бестселера или блокбастера.
Његово прво књижевно име било је Адам Петровић. Тако је потписао прву причу која је изашла у часопису “Видици”. После ју је објавио у књизи “Време чуда”.
То је био почетак, а импозантна књижевна каријера завршила се када су му љекари, у 62-другој години, рекли да му је остало још шест месеци. Само је одмахнуо руком. Прогноза није била тачна – остало му је још само мјесец дана. Последње три недеље је ћутао, није хтео да прича ни о болести, ни о било чему, само је гледао филмове, нарочито каубојске.
Док је био у Београду, становао је у једној малој, слијепој улици, на Врачару, која данас носи његово име. Има и споменик на Цветном тргу. У родној Подгорици нема скоро ништа, осим неке табле на улазу где је неко вријеме живио.
Волио је класичну музику и редовно је ишао у оперу. Тада се за карте чекало по цијелу ноћ у реду. Другови су се смјењивали да би могли да дођу до улазница. Филмови су углавном били руски или домаћа пропаганда. А када дође неки страни филм, опет се чекало у реду.
Желио је да буде археолог. Волио је и да се коцка, док је студирао. Коцкали су се у пасуљ. Умјесто жетона – пасуљ, а ко изгуби води на пиће.