Пише: Сања Томовић
Истина стиже на адресу оних који у лажи живе и њој служе. На празник Св.Трифуна, кога западни ноблес, слави као дан заљубљених. Нас Србе, и овај празник подсјећа на црвену, невину српску крв. Док већ поменути „ноблес“ са својим обичајима надире на наше православно биће, ваља нам никад заборавити и извјесну посланицу Струјић подсјетити на село Рађевићи и 1993 годину, страдање дјечака Жељка Машића и српске нејачи од зликовачког ножа.
Зликовац је, ма којем народу припадао. Злочинац кад почини злочин, у име своје га чини, не у име народа коме припада. Зато ми као народ увијек на праштање и помирење позивамо. Слушамо сопственим ушима и не вјерујемо. Све сте опустошили, к’а скакавац, што поља опусти. Па, зарад обавеза да ћутимо, навикнути да своје жртве заборављамо, да не бисмо сјећањем „увриједили“ зликовца. Каква је то слика уврнуте свијести, и да ли је игдје у свијету постоји? Но, жртве саме проговарају.
Док цртате мету Српском народу, очекујући од нас да тражимо опроштај за злочине почињене над нама самима? Како се зове оно што се десило Србима у Плаву? Шта је са селом Рађевићи? Како објаснити Јохана и његово срце, кад већ толико спомињете геноцид? Како бисмо све ово назвали? Да није „милосрдни анђео“ или не дај Боже „амнестија“ Срба? Мој народ је мученички, не зликовачки. Ви то знате, али вам истина не одговара, јер она злочин не оправдава. Економској пропасти, душебрижни, допринијели су они, што упорно цртају мету, Српском народу. У очајничком покушају, да задрже похарано, од народа отето, у паници, по провјереном сценарију черечења једног народа, надају се, да ће побјећи од истине. Тачно је, истина зна да заболи, кад се судариш са њом, и не можеш јој измаћи. Мораш јој положити рачуне, што значи да ћеш изгубити све што си лажима и преварама стекао. У томе лежи, одговор, зашто је потребно један народ као непријатеља таргетирати, и његову цркву блатити. Чак, и кад желимо да вам опростимо, ви нам ту не помажете, већ стално, изнова, со по ранама сипате. Чуди вас зашто нас боли наше страдање? А видите Јеврејима се то не замјера. И нас и вас, гледају невине Слободанове очи и пеку сузе мале и немоћне Мирјане.
Ако је „гријех“ бити Србин, Православац бити Хришћанин, онда су хиљаде невиних српских жртава ту цијену скупо платиле. Нама није оријентир политички програм, ма како уоквирен, већ хришћанска савјест, која даје слободу и кад се затвара и кад се страда, та слобода се не одузима. Кад човјек себи одреди цијену, слобода се губи, а са њом и њена сила. Зло дрво не рађа добре плодове. Зато нека знамо сви, за све се најприје Богу одговара. Праштамо и руку пружамо, али немојте од нас тражити да заборавимо, јер то би било и сувише лицемјерно.