ЋИРИЛИЦА ЧУВАР СРПСТВА

Вријеме читања 11 минута

Ћирилица је најсавршенијеписмо на свијету.

                                                                                                                 Бернанд Шо

Западна цивилизација из подозривости према српском народу, желећи да прикрије већинско своје поријекло, не жели да се са истином суочи и спремна је на свакакве кулурне злочине. Фалсификујућу познату јој истину не жели да призна да је Винчанска Србица најстарије словно писмо на свијету настало у четвртом миленијуму прије Христа и да је настала у Српском народу и на територији Српске државе у Подунављу. Не желе да признају да је Винча културна прапостојбина Европе а Подунавље колијевка писмености када су сви путеви водили у Винчу и  да је на територији Винче прије 7.500 година настала прва Европа. Те као што је прије 212 година (1808) на приједлог њемачког географа Густава Цојнеа промијењено име Хелмског Полуострва у Балканско Полуострво, на преддлог њемачких археолога уцјенама је изнуђена сагласност Српских археолога да се термин Винчанско Писмо замијени термином Писмо Подунавских земаља, што је као фасификат својеврсни културни злочин и силовање истине и историје. И ако долази од такозване културне Европе заиста је  претјерано огавно.

Хоћемо ли широм употребом латинице на уштрб ћирилице заиста бити ближе свијету, посебно западном који је на крајње непримјеран и дрзак начин упоран и истрајан у минимизирању и поништењу свих српских особености? Особито што знамо да писмо служи одређеној култури и одређеној нацији због чега не претставља само средство комуникације већ и одређено културно објележје, односно идентитет одређене заједнице.

Тим прије што бити различит, имати свој идентитет, национални понос и објележје, у савременом свијету све више постаје привилегија. Ми се још имамо чиме похвалити али је питање дана када када ћемо сами себе избрисати. Баш као што то свакодневно чинимо и са нашом ћирилицом.

ВИНЧАНСКА СРБИЦА

ПИСМО БОГОВА – ПИСМО НЕБА

Када се има у виду да је ово потоње Библијско вријеме, вријеме ближње Објаве Другог Христовог Доласка на земљи, када су Антихрист – Сатана  и његови сатрапи  на власти, сасвим је логично  са њихове стране потискивање свега оног што има призвук Божанског па и  ћирилице као писма Богова.

Зашто је Винчанско писмо, писмо Богова ?

У Светом Писму – Прва књига Мојсијева глава 10. Таблица народа стоји: „А ово су племена синова Нојевих, Сима, Хама и Јафета: … А синови Хамови: Хус, Месраин, Фуд и Ханан… Хус роди и НЕБРОДА, а он први би силан на земљи… Оснивач је Првог свјетског царства од 2054 – 2002 год прије Христа. И почетак царству његовом био је Вавилон кога арапи зову Бак-дат – од Бака дат…. Неброд (род неба) или Нино Белов или Бог Бак кога су Римљани звали „Бакус“ а грци „Бакхос“ и касније преименовали у Дионис (Див из Ниша), како се из Старог Завјета може видјети био је праунук Нојев.  Неброд  је рођен у Ниси – данашњем Нишу у Србији, на Балкану у Српском народу.

Послије стварања Првог свјетског царства Неброд је сматран за Бога па су му за жртву приношени бикови или бакови – највеће јестиве животиње. Највјероватније је по томе и добио име Бог Бак. На клинастом писму постоје записи који не остављају никакву дилему о томе ко је био Нино. Арчибалд Сајс наводи сумерски текст „Ур – Нина –краљ – Ширпурла“ тј. Нино је краљ Срба. На многим плочицама клинастог писма наведено је име Ниншар што и на нашем данашњем језику значи Нино Цар.

Из те земље изађе и АСУР или Сербон или (грч.) Хераклес или Сал Мане Сар (гвоздени цар Мане) како су га звали у Асирији. Oснивач је Асирије и Другог свјетског царства који сазида Ниневију и Ровот Град и Халах…  Асур је и из исте је земље и из истог народа из које је Небод или Нино Белов или Бог Бак како стоји у Светом Писму – Прва књига Мојсијева, глава 10, таблица народа. Његова владавина се веже за крај 13-тог и прву половину 14-тог вијека прије Христа. Он премешта престолницу из Вавилона у Асур. Асур се звао још и Сарбена. Асур је у Асирији сматран врховним божанством. Као предводник моћног  народа којег су звали Дорци – Дурјани (на коњима дојахали) стигли су до Индије. Сви Срби како они из Европе тако и они из Индије и са Блиског Истока славили су Бога Сунца. Најчешћи надимак Бога Сунца је Сурија а у Индији и Месопотамији Асур. Један део његовог племена у Библији се зову Херетеји а други део  Филистеји. Херетеји и Филистеји су на свом путу остављали пустош. Срушили су и Хетитско царство које су њихови сународници много раније основали. Када  су заузели стари Ханан он се од тада зове Палестина. Они су први овладали техником производње гвожђа и носили су гвоздене мачеве и гвоздене бојне сјекире те су и били тако силни и непобједиви. У Библији јасно стоји да је гвожђе дошло из Хетитске државе.

Херодот у другој својој књизи говори да су се и Хераклис и Дионис (Неброд – Нино Белов) родили као људи  и да су први од људи који су због своје величине од старине проглашени божанствима.

Оснивач трећег свјетског царства је Александар Македонски, Александар Велики, презимена Карановић од 336 – 323 г. п. н. ере. Сва Илирска племена су српска. Полибије наводи да су Илири и Македонци исти народ.

Такође је и Римски св. Цар Констатин који Хришћанство прогласи за званичну религију царства из Српског народа и рођен у Наису-Нишу у Србији.

Да су ови вилики цареви припадници другог народа не би их ни они сами тако узвеличали као што би их величала српска историографија и Српски народ. А Винча да се којим случајем налази у САД или у Западној Европи одавно би била велика свјетска атракција попут египатских пирамида ако не и већа. Ех како би сви велики народи у свијету да су у позицији, на ово били поносни.

Зато је до бола зачуђујући игнорантан и ниподаштив однос наше духовне елите према нашој предхришћанској – старозаветној, како они кажу некрштеној историји ако је евидентна њихова толика међусобна повезаност. Може ли Библија или Свето Писмо бити комплетно без Старог Завјета – оног Предхристовог –.„некрштеног дијела“. Гдје је ту насушно потребна опрезност и свештенства и монаштва код доношења оваквих судова да бачени камен на ту страну не погоди самог Господа Исуса Христа. Да обичан хришћанин а камо ли духовна елита каже „нас не интересује некрштени дио Светог Писма“ био би осуђен за богохуљење и ко зна зашта још. Очито је да је наша „некрштена историја“ породила нашу крштену историју.

Зашто све наше, без обзира колико је  важно пуштамо забораву? Стидимо се нашег, а не стидимо се да увијек тражимо друге да нас уче и показују нам, као да смо ми највеће незналице и ништа сами не умијемо нити се сами у себе смијемо поуздати. Због тога нас странци и сматрају „некултурним“ а ми себе увијек називамо, „млад народ“ и „млада држава“ која је увијек на почетку и никад у пуној снази. Како би себе модерним претставили, стидимо се наших Ђедова, нашег старог писма Ћирилице којим они писаше. Постадосмо „гадљиви“ на старину свог народа. Стидимо се јер нас она  потсјећа на како се често може чути „заостали Средњи вијек“, заборављајући да је наша држава у то вријеме била најнапреднија у Европи. Стидимо се нашег села, заборављајући да све што ваља са села потиче. Не напуштајмо ћирилицу – писмо наших предака како нас не би напустио њихов благослов, благослов наших светитеља а са њиме и благослов Господњи. А без благослова Господњег  не цвјетају руже ни појединцу ни народу као цјелини, вјеровали у Бога или не.

Кажем ово како се нико више не би могао због тога гријеха позвати на незнање, на необавијештеност. Јер Господ рече: „Да нијесам дошао и говорио вам не би гријеха имали, а сад немате изговор за гријех свој“. А блажено почивши патријарх Павле рече: „Ја рекох и спасих душу, а ви како хоћете“.  

 Можда је зато и схватљив комплекс ниже вриједности западњака и анимозитет према Српском народу због чега је и дошло до отворене Нато агресије на Сбију и Црну Гору. 

Колико пута трбамо  бити преварени да коначно схватимо шта је шарена лажа и лажна прича. Вјерујемо лажним обећањима да ће нам дијелом свог богатства помоћи заборављајући да онај који много стече постаје незајажљив у стицању још, по сваку цијену.

Рекоше нам да ће мјера нашег поштовања у трци за лидерством код њих бити што се више одречемо своје вјере, имена, обичаја, националности, идентитета, језика и писма и што прије као „грађани“ постанемо припадници једне безличне масе народа која се према потреби, лако може преобликовати. И ми као послушни ђаци прво на језик свој ударисмо. Стасмо код њих да „аплицирамо“, они да нас „едукују“,  за „грантове“ да се боримо, а они нас охрабрују. Зашто запостављамо Ћирилицу којом су сви наши преци писали, сви наши светитељи, која је и огледало и тапија  Српска? Шта смо без ње? Са њом смо и претке препознавали и вјекове мјерили.

Пробудимо се. Дошли смо на ивици провалије. Као народ смо живи, постојимо и слободном душом дишемо, док језиком својим зборимо, и пишемо својим писмом. Нијесмо постали ни културнији ни образованији кад своје ријечи туђим замијенимо. Морамо знати, да нијесмо ми туђу ријеч освојили већ смо себе за навијек потуђили. Од туђина смо онолико освојени и покорени колико нам је ријечи потро а својих нам потурио. Као народ можемо изгубити и битке и рат, но то је привремено стање, али ако језик изгубимо престајемо бити народ. За шта се Немањићи борише и чуваше језик и Православље од унијата када наше велможе сада све то потиру и воде нас пред  њина врата. Осјећамо ли њине сузе по нама и своју кривицу због тога?  Је ли нам савјест мирна због тога?

Историја каже да су становништво ових крајева антички писци звали Илирима. Античка Троја се звала Илион и логично је да су је Илири формирали. Илири као и Трачани и Рашани и Дардани који су у ствари Сардани тј. Срби и Белони тј. Пелазги како су их Грци звали су велики племенски савези. Садри или Сардеји као једно од великих Илирских племена су углавном насељавали територију Црне Горе. Заиста би било нелогично да несрпска племена живе на територији чија је топонимија српска. Српско племе Дорци или Дурјани су први масовно употребили гвоздено оружје због чега су били супериорни у односу на друге народе, због чега су и извршили тако велика освајања када је основано Друго свјетско царство. 

Да је старосрпско Винчанско писмо најстарије фонетско (словно) писмо на свијету потврду пружише руски историчари и лингвисти када 1961 год. на територији данашње Румуније, недалеко од села Тетерија  открише глинену плочицу са урезаним текстом стару седам хиљада година исписаним Винчанским писмом. Ово је најстарији писани текст на земљи који је до сада откривен, у науци познат као „Тертеријска Таблица“. Најчудније је што је текст исписан језиком старих Срба. Многи ово откриће сматрају једним од највећих открића 20-тог вијека у археологији.

И ако постоје материјални докази да је Индија била насељена људима хиљадама година прије, писменост се у Индија јавља тек двије хиљаде година прије Христа. То потврђује претпоставку о доласку Срба у Индију у вријеме Бакових освајања када се јавља писменост и нагли процват индијске цивилизације. Тада су у Индији постојала два града близанца Харапа и Мохенџо Даро у то вријеме највеће људске насеобине на свијету. Археолошким истраживањем у њима пронађени су глинени печати са словима Винчанског писма. Очито је да су протоиндијску цивилизацију сачињавала српска племена, која су се са Балкана  доселила у Индију са Баковим освајањима и са собом донијела многа напредна знања и Винчанску Србицу, створивши тако једну од највелинчанственијих култура старог свијета. 

 Критску цивилизацију сматрају колевком Грчке и Европске културе. Крит је око 1800 г. населило српско племе Пеласти. То јесте приближно вријеме Бакових освајања. Старосрпска или древна словенска племена су створила Критску цивилизацију. Срби су на Крит донијели осим писма и многа техничка знања. Створили су тако моћну морнарицу која је дуго времена господарила Средоземљем. Али при археолошким ископавањима града Феста на Криту 1908 године италијанска археолошка експедиција пронашла је један диск од печене глине, пречника 16 см, стар око 3700 год, исписан са обје стране старосрпским језиком и Винчанским писмом. Критска цивилизација нагло је нестала послије ерупције вулкана на острву Санторину због чега је Минојско царство ослабило. Када су га Грци покорили ову блиставу егејску културу преименовали су у своју.

Прогоњена Српска племена са Крита налазе уточиште код Расена или Рашана на Апенинском полуострву који су такође писали Винчанским писмом и у то вријеме били на врхунцу моћи и господарили Средоземљем. Древни лекар Гален написа да су на Апенинско полуострво дошли из Грчке гдје су их називали Пелазги. Софокле сматра да су Тирени тј. Расени и Пелазги исти народ. Када су Римљани средином трећег вијека старе ере покорили све Расенске градове а становништво већином асимирали, Рашане су декретом преименовали у Етрурце. „Етрурсион ном легатур“ – одлучили су Римљани. Наш научник Радивоје Пешић је утврдио да сва слова Етрурске азбуке припадају Винчанском писму. Већина овог презентованог у Русији се без икакве ограде препоручује као допуна уџбеника историје.

Од толике мржње према Српском народу и чињења да се уништи и он и његови трагови не може човјек а да просто криком не упита цјелокупни Српски род: Куд си се то роде мој упутио? Зашто толика снисходљивост и нихилизам?  Зашто сам себе понижаваш и уништаваш? Коме се то додвораваш, по чијем налогу и за чију љубав то чиниш? Зашто и сам  толико помажеш на свом уништењу и чиниш да као народ нестанеш, ако још себе сматраш српским? Је ли ти досадило да будеш неко па толико желиш да постанешнико?Можеш ли бити Србин или Црногорац ако се одричеш својих коријена и свога идентитета: ако туђу вјеру прихватиш за своју, туђим писмом пишеш и туђим језиком збориш. Како некрштен за себе може тврдити да је Хришћанин ако се крштењем постаје Хришћанин?  

Очито, због испраних мозгова нашем Народу ослаби колективно памћење о својој величини те прихвати за званичну историју и истину по интерес Срба „злочиначку творевину“: „А ко верује у званичну историју, верује на реч злочинцима, узвикну Симона Веј знајући истину. И нијесу тако опасни испрани мозгови обичног Српског народа колико су опасни испрани мозгови његове интелектуалне елите која се школовала на Бечко-Берлинској историографској грађи и која није ништа друго до ратна техника за покоравање и уништење Српског нарада, којој као да тако уградише у меморију саобраћајни знак забране кретања у правцу откривања истине о Српском народу те зато тако и жучно реагују на сваки покушај откривања истине као да се у трену нађу на ивици бездана.

Зато ће истина о Српском народу, због наше „интелектуалне елите“, знатно прије продријети код свих српских  непријатеља него ли код Српског народа. Зна се да су Срби кроз минула времена највеће погроме и несреће доживљавали управо од оних који су већином српског поријекла, са циљем да уништењем Срба униште трагове о свом поријеклу. Зна се да је на  Берлинском конгресу 1878 године Србија условљена за признање као независне Европске државе тиме да не смије истраживати своју прошлост и историју прије Немањића и да заборави на територије преко Дрине.

С тога  је крајње несхватљиво са каквом преданошћу  и упорношћу истину о Србима крију сами Срби – и то како његова свјетовна тако и духовна елита.

       И поред опште познате чиљенице да је величина једног народа у његовој историји, Срби су ваљда једини народ на свијету који је добровољно одбацио дио своје историје као сувишан те није ни чудно да му је јасно познат само десети део своје историје. Оних 9 десетина његове историје како рече св. Влдика Николај Велимировић остаје тајна,  скривена и дубока као и сва судба Српског народа. Али ове ријечи светог владике као да не допиру до наше духовне елите који са минимизирањем говори о томе а о прегаоцима којима је једини циљ скидање вела тајне са истине о Српском народу са дозом ироније и подсмијеха. При том јавно се залажући за „Екуменизам“, наводно уједињење Католичке и Православне цркве а уствари на утапање Православне у Католичку цркву и признавање Папе за врховног поглавара Христове цркве. Пошто све има своју цијену дубоко сам убијеђен да ни ово није      „за лијепе очи“. У нашим уџбеницима историје се величају сви други народи  а понајмање српски, А како наш народ каже: „Гдје је извор извирао, и опет ће извирати“, дубоко вјерујем да ће и Други Христов Долазак бити у истом народу из којег би „и први који би силан на земљи“.

Просто је незамисливо да се народ који је другим народима дао писмо – (Винчанско) према сопственом писму – ћирилици односи тако нехајно и незаинтересовано, што је заиста његова а својеврсна културна срамота. Велики Амерички књижевник Теодор Драјзер у свом дјелу „Америчка Трагедија“ кроз уста главног лика рече да „Из незнања, младости, сиромаштва и страха ничу непремостиве препреке“.

Да ли је овдје у питању незнање или је по сриједи нешто друго и много опасније незнам? Но, истина, и ако споро, почела је да се пробија. Три Европске државе: Шпанија, Холандија и Италија одусташе да своју омладину и даље трују лажима о Сеоби Словена и то избацише из својих школских програма (боље икад него никад).

Али на срећу Српског народа и ако о Српској старини то неће или не смију говорити нити писати ни наша духовна ни свјетовна културна елита о томе увелико пишу еминентна научна и стручна имена у свијету. Да Српско трајање на Балканском Полуострву и простору

Црне Горе, датира уназад, неколико хиљада година, говори најновије научно откриће Анатолија Алексијевича Кљосова, америчког професора биологије, украинског поријекла, главног генетичара на америчком универзитету Харварду, о старости српског гена Р1А1 од 12 хиљада година.  

Није срамота не знати. Не можемо сви све знати. Срамота је не жељети нову чињеницу сазнати. И није упутно ићи ивицом опасне провалије са повезом на очима.

ВУЛКО ШЋЕКИЋ

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена.

Pin It on Pinterest