Ћути, трпи и чеши се

Пише: Сања Томовић

Рече нам један чо’ек да су велика предузећа превазиђена у свијету. Па ја, иако нисам економиста, вјерујем „стручњаку“ за мала предузећа и велике паре. Тако је, некада су господари остављали иза себе задужбине. Kако год, ниједан није идеалан, али понешто је остајало после њих. Мада, има и оних послије којих остадоше само дугмићи. Паметни Пантелија из Маратонаца оставио све самоме себи. Некада давно постојала су и хранила овај народ многа предузећа: Термоелектрана, Радник, Рудник угља, Превоз – Пљевља, Цементаре, Рудник „Брсково“, Комбинат „Вукман Крушчић“, Бојна Њива, Вунарски комбинат, „Полимка“, „Трећи јануар“, „Шпиро Дацић“, Целулоза, Циглана, Иванград – превоз, Алуминијски комбинат, „Марко Радовић“, „Радоје Дакић“, Дувански комбинат, Трикотажа, Обод, Кошута, „Тара-превоз“, Жељезара, Боксити, Металац, Јаворак, Пивара,  Велетрговина,  Југооцеанија, Бродоградилиште, Првоборац, Бока, ПКБ, Монтенегротурист, Солана и још многе друге које овдје нисам споменула. Ко ће се све сјетити шта смо све имали и могли? Имали смо и шуме, и ријеке… све смо то имали, али…

Не ваља се враћати у прошлост, важно је што сада имамо – мала предузећа „великих“ газда, хидроценрале, пуно банака и „кућица“ за лутке…Дакле, свега овога одавно више нема. Кад човјек прође поред мјеста гдје су ове фабрике некад биле, помисли да сања и замоли да га пробуде кад овај ружан сан прође. Све „бомбардовано“ без иједне бомбе. Веле то се зове транзиција…

Што би радила наша предузећа, севап је дати концесионарима, „правим“ људима из погрешног времена, све за 1 еуро. Све је то „магла“ појела и сад, умјесто свог производа, ми се  поломисмо од кредита купујући туђи отпад од неког нама непознатог материјала, има се, може се, еј, из увоза је то! Ма, знају они шта ваља. Па, кад сједне двоје на један тросјед, за час се на патос обрете. А није то до квалитета, већ до нас. Много смо се у транзицији деформисали, па не може, нема тога броја фотеље који би овако тешки народ издржао. Вала је текстил из увоза пери-дери! Бољи од домаћег, има га за 2 еура. Квалитетан, само, кад год га навучемо , мало се чешемо. Али, веле, провјерено је то све. То тако мора, то је нормално. А можда нам се понекад и причињава, зато што је „квалитет“ ! Истрајавамо ми, носимо и чешемо се, од нашега не бисмо, али ово је по стандарду, ћути, трпи и чеши се…Ех!

Каква је тек техника из увоза, па кад купимо нешто, а то је обично на рате, исти моменат мајстора у помоћ. Нешто смо покварили, не умијемо да се снађемо, није то за „прост“ свет. За ноблес је то. Сигурним кораком у несигурну и подијељену будућност.

Народ рашћераш на „буљуке“, ко ђе има утек’о је. Они што имадоше „среће“ да остану, њих убиједиш да је 50 евра за срећу сасвим довољно сваке 4 године. Или, ако неће да слушају, они онда штрајкују, леже по путу, тебе сјекирају, ти „душеван“ толико. Сигурним кораком у још сигурнију будућност најбоље се  стиже малим хидроценралама, великим хотелима, празним обећањима, пустим селима и посивилим градовима, планинама у полигоне преображеним, сиромашним сењацима (а ко им је крив, кад ми волимо само француске сиреве), све ради тог сигурног корака! А треба бити разуман, није било лако са овим народом. ‘Оће и посао и плату, па гдје то има?

Ми живимо само од прича и сјећања старијих и те приче слушамо као легенде. Кажу да се некада за плату могло штошта купити. Сада, кад дође тај дан, не знаш би ли плакао или би се смијао, за толико си радио мјесец дана. И онда опет за 5 дана немаш ни фиге у џепу, али то је тај сигурни корак. Да није тужно било би смијешно! Еј! А појединима треба за торбице од 20 000 евра, па за вечерице ситно око 3 000 евра и за разне друге баханалије. Све по систему „ја сам мени најпречи“ и „какав сам ја мени краљ“. Ма, сложићете се, греота би било да нам ћеркице и јединци синови  познатих тата и мама носе што и ми, тај сиротињски „шкарт“, и возе распале крнтије. Шта ће онда свет мислити о нама? А радници? Већина их је умрла, никад не дочекавши овоземаљску правду. Они живи су на рубу сиромаштва или, и поред пензија, још раде, у „снази“ су још за голу кору хљеба. А шта да им радимо, судбина је то…То се свуда у свијету дешава, па мора и код нас, не можемо вазда „мимо“ свијета бити.