Из политичке теорије и праксе знамо за техничке, експертске, прелазне владе али свака од њих увијек мора имати јасан политички, државни циљ ако жели да потраје. Мора постојати мапа пута – план, предвидљивост кретања, правила и мјерљивост учињеног
Пише: Горан Даниловић
Наша нова извршна власт се и даље „уиграва“. И поред свега далеко је то још од сложног тима.
Из политичке теорије и праксе знамо за техничке, експертске, прелазне владе али свака од њих увијек мора имати јасан политички, државни циљ ако жели да потраје. Мора постојати мапа пута – план, предвидљивост кретања, правила и мјерљивост учињеног.
Права је привилегија када мандатар због сплета околности добије могућност да формира свој кабинет искључиво по властитој вољи без нужних компромиса са странкама побједницама. То је и посебна одговорност јер се потом претпоставља лакоћу постизања договора у оквиру владе и креирање свих владиних политика. Ипак, није тако. Поједини министри дјелују и одважно и одлучно, лако се чита њихова дневна комуникација и увезаност међу ресорима, али неки су, међутим, погубљени, „истргнути из контекста“, уплашени, скрајнути, неснађени.
Такве ситуације, већ у појавном облику, премијер „лијечи“ и спрјечава координацијом и усмјеравањем каскајућих ресора – из рукаваца на магистрални правац. Колико год наш предсједник Владе био поштен човјек, са значајним животним искуством, недостатак политичког и управљачког стажа немогуће је сакрити и надомјестити. Не треба га ни сакривати, он може у почетку унијети неки заборављени шарм, али у почетку.
У таквим приликама искуство и добронамјерност лидера парламентарне већине били би спасоносни – додали би продорност и одлучност младим министрима, па и сигурност премијеру. Нажалост, очигледно је да ни на једној страни нема ни воље за помоћ ни воље за сарадњу – воља за моћ, пак, куља одасвуд, код неискусних стидљиво ври, а код искусних прелива.
Сваки дан чекања и одуговлачења са болним и дубоким резовима биће на крају оцијењен као најскупљи луксуз. Нећемо на послетку испаштати само своје грешке, влада своје, а парламентарна већина своје, него ћемо сви заједно одговарати за све. Политика је сурова.
Није кохабитација када се тромо и траљаво мијењају партијски намјештене структуре по дубини, када је сваки потез некако опор и правдајући, када се процеси успоравају, протежу и развлаче као дјечији љигавци. То је несналажење, а не демократска нужда. Мучење око Јавног медијског сервиса није никаква демонстрација правног ненасиља него калкулисање које скупо кошта јавност – наставак контаминације мржњом и неукусом. То је изнуривање, нека врста медијског мобинга, плаћена нашим новцем.
Није кохабитација када полицијом и даље управљају људи из сјенке, када највећи безбједносни систем и даље контролише бивша власт која је раније тај сектор подвгла руглу, политизовала до нивоа старих партијских служби и милиција. Нема оправдања за тако нешто. Ако има за спорост промјена у Тужилаштву онда за основну надлежност владе да контролише и управља безбједносним апаратом, нема.
Кохабитација је када поштујеш уставне надлежности оних дјелова власти за које ниси добио повјерење на изборима. Трпјети и подносити предсједника државе чија политика и партија су поражени чак и на недемократским изборима није исто што и трпјети мјесецима, скоро пола године, структуре по дубини намјештене на најсуровији непотистички и недемократски начин да о нашем новцу остварују своје и вођине снове. За тај процес се не тражи израз у рјечнику права и слобода него у недостатку знања и политичке храбрости.
Није лако Влади јер је критикована од почетка са свих страна!?
Истина је.
Ипак, критике се утишавају конкретним потезима. Могао бих да набројим пар министара који то раде одлично у овим компликованим процесима. Ипак, нећу. Више би им штетила моја похвала него покуда. Без претјеривања тако је.
Вратимо се тамо одакле смо кренули.
Вратимо се, дакле, на дан избора и дан потом. Није се дуже и снажније могла испружити она рука него кроз Споразум којим је прихваћено да нећемо дирати приоритете спољње политике, да нећемо дирати у државне симболе, да неће бити реваншизма.
Замислите да је побиједио ДПС па да је Ђукановић испружене руке рекао повлачимо Закон о слободи вјероисповијести? Договараћемо се око свега са опозицијом? Незамисливо, зар није?
Политика је практика, идеја која се спроводи суровом политичком математиком. Водити државу по праву које су ти дали грађани значи немилосрдно штитити интерес те државе без обзира на лични карактер, склоност алтруизму или емпатији. Нема погађања са појединцима који су приватизовали државу. У том обрачуну за добро свих нема мјеста лирским моментима. У држави се ствари не дешавају саме од себе.
Прилике се не уређују по неком неписаном правилу. Не, држава се уређује: Уставом, законима, подзаконским актима. Уређује се акцијом по правилима која су прописана. Када се прописано не примјењује, када се калкулише, када се погађамо са онима који нису за нагодбу, постајемо таоци некога кога је народ поразио. То није кохабитација него лагање грађана.
Да ми је неко рекао 30. августа пред поноћ, да ће полицијом у фебруару 2021. управљати Зоран Лазовић помислио бих да је луд.
Нема више „уигравања“. Не зато што смо појединачно изгубили стрпљење, него зато што је непристојно чекати да поједини ухвате корак док већина једва хвата ваздух.
IN4S