Рођен је 30. маја 1220. године, као син великог кнеза Јарослава Всеволодовича. Младост је провео у Новгороду, а власт над Новгородском кнежевином је добио 1228. године. Када је 1237. папа Гргур IX организовао крсташки поход да би покорио руске земље, кнез Александар је устао у заштиту православне вере и у бици код ушћа реке Ижоре, на обалама Неве, извојевао 15. јула 1240. велику победу над Швеђанима, по којој је и добио надимак „Невски“.
Од 1252. носио је титулу великог кнеза. Преминуо је 14. новембра 1263, примивши пре смрти монашки постриг под именом Алексије. Тело му је погребено 23. новембра у Манастиру рођења пресвете Богородице у Владимиру.
Његове мошти, откривене 1380, свечано су пренете у Петроград 1724. по наредби Петра Великог и налазе се у лаври Светог Александра Невског. Руска црква канонизовала га је у првом реду због хришћанских врлина, а током времена стварале су се и приче о чудима везаним за његов лик. Тако, на пример, у доба кнеза Дмитрија Донског, у цркви где је почивало Александрово тело, једне ноћи свеће су се наводно упалиле саме од себе, а два старца изашла су из олтара и пришла његовом гробу, говорећи: „Александре, устани и спаси праунука свога Димитрија, кога силно нападају туђинци“. Прича даље казује како је Александар устао из гроба и пошао са њима, а да је све видео црквењак и о томе известио црквене власти; свештеници су нетрулежне мошти кнежеве поставили у кивот и том приликом су болесници, притичући им са вером, задобили исцељење, а архимандрит Јефросин је видео како се свећа крај гроба Александровог сама запалила од небеског пламена.
Иако је реч о руском свецу, Александар Невски је постао симбол борбе за очување православља, па га као свеца поштују у свим православним народима словенског порекла.
То је случај и са Србијом, иако га као крсну славу у нашој земљи прославља тек неколико десетина породица, нарочито у околини Крагујевца. Наиме, постоји предање да Александра Невског у Србији слави становништво исељено са севера Црне Горе.
Они су по доласку у нову домовину са собом понели сећање на добре односе са Русима, па су овог свеца прихватили за нову крсну славу.
Александар Невски био је правдољубив, жалостиван, истински побожан, презирао је сујету света. Од ране младости био је верник а ноћи је, говори предање, најрадије проводио у молитви.
Верује се да свако ко има неког болесног или „слабог“ у породици, мора ујутру отићи у цркву, упалити свећу и помолити се овом чудотворцу, а да ће он свакоме ко му се искреном молитвом обрати, помоћи.
Поред тога, у Србији се празник Светог Александра Невског још зове и Лесендрован, а обичај је да данас они који имају госте обавезно своје пријатеље још на кућном прагу понуде ракијом.