Једнога дана, неки, бољи од нас, приписаће нам у највећу заслугу то што нисмо сметали једној величанственој побједи. А право је чудо да нијесмо, или, ако и јесмо, да се чудо догодило.
Пише: Горан Даниловић
Нисам ни мислио да ћемо „обожавати“ датум када смо на изборима побиједили деценијама непромијењену власт! Била би тако успостављена нова подјела међу „једнородном браћом“, а и многи нијесу били спремни да славе властити успјех – навикнути смо да славимо углавном туђе?
Август је иначе „узвишен“ (Аугустус), а добио је име по Октавијану првом римском цару.
Да је среће, код нас би се макар тај претпоследњи дан августа, тридесети, славио као ослобођење од последњег, непроглашеног, цара који нас је задужио само „задужењима“.
30. августа смо „помели“ Ђукановића, а да нисмо ушли у сурове заплете кроз које се, рецимо, Октавијан домогао римског птестола. Нисмо се гонили по Африци, по Малој Азији, али ни по Илирикуму.
Ипак, ништа од тога.
30. август је и прошле године заборављен.
Како да га славимо кад су побједници незадовољни, и већ од 31. августа 2020. намигују пораженима?
Како да га славимо кад су поражени на крају скоро побиједили?
Како да га славимо када је наш август преко ноћи постао „коловоз“ или у нашој верзији „врзино коло“? Код неких словенских народа август се уз поменути коловоз зове још и гумник. И једно и друго име имају везе са вршењем жита и његовим одвожењем колима на гумно. Ко би рекао? Код нас је „гумник“ везан за септембар!
Како, дакле, да га славимо кад се дио слављеника стиди побједе?
Како, кад су наши слављеници постали дављеници и то у властитој, стидној води?
Елем, како да славимо кад је централна прослава „белведерског гумника“ тик уз наш тихи и ненаметљиви празник плишане побједе?
Како, кад немамо ништа материјално опипљиво изузев „јалове побједе“?
Наша историја и велики датуми никада нису биљежени ако није било каквог међусобног прогона, погибије или, макар, паљевине?
30.августа 2020. побиједио је народ, а то је заиста мало за историјски датум!?
Зашто би се одавала икаква почаст народу који нас је изненадио?
Народ је само закомпликовао ситуацију у којој се до тада тачно знало ко може да побиједи, коме припада част и чест и ко мора бити поражен?
Блаженопочивши митрополит Амфилохије упокојио се, очигледно, онда када је још имало смисла. Са њим смо упокојили и побједу чију је истинску вриједност знао само он.
Тиха вода бријег рони, а тиха побједа често рони сузе!
Једнога дана, неки, бољи од нас, приписаће нам у највећу заслугу то што нисмо сметали једној величанственој побједи. А право је чудо да нијесмо, или, ако и јесмо, да се чудо догодило.
Октавијан Август, посвојени наследник Јулија Цезара, владао је скоро 35 година. Било је ту свега и свачега, а првог царовања највише. Цвјетала је умјетност – књижевност, вајарство, градитељство, арихитектура.
Наш „августовски народ“ владао је најкраће, чак краће и од двије владе које су се у међувремену позивале на њега. Цветале су углавном тикве.
Извор: Ин4с