Свако од нас морао би бити забринут због нимало веселе перспективе којој, на велику жалост, кумује и међународна заједница
Марфијев закон каже: Све што може да крене наопако, кренуће наопако.
Посебно кад наопако водите политику сваки у низу потеза је наопак из води у пропаст. Политика експеримената у ходу је врло запаљива ствар и то данас најбоље виде колеге из УРА и СНП.
Са дистанце од само мјесец дана види се као на длану да су фотеље кључна ствар и да је незасито јуришање на њих немогуће сакрити. Нема ту никакве главобоље и расправе око програмских начела. Народ би рекао; ко те пита за то! Просто, ради се о сировој јагми за позиције.
СДП позива потенцијалне партнере из „мањинске владе“ да се коначно договоре о принципима и програму будуће извршне власти? На вријеме, нема шта!
Уједињена Црна Гора од почетка ове недостојне заврзламе говори да пројекат „мањинске владе“ од саме најаве више личи на пазариште него на политику у било ком значењу те ријечи.
Наравно да је кренуло наопако јер су ствари наопако и замишљене.
Било је наопако срушити ону Владу прије него се темељ било које друге не постави на здраву основу.
Било је наопако вјеровати ДПС-у, зло и наопако вјеровати Ђукановићу, наопако је било тражити и добити мандат за састав нове владе а да нико не зна колико је посланика сагласно, наопако је било и наопако ће остати да слабу владу замијени слабија.
Није више само проблем у томе што се мањинском владом изиграва изборна воља грађана утврђена на изборима 2020. Најгоре је што се у овој отимачини убрзано руби економска супстанца Црне Горе преостала иза тридесетогодишњег ДПС цунамија. Нека врста стабилизације и новог почетка који су, крајем децембра, започели одлукама касније оборене владе и парламентарне већине већ сада су угрожени и, плашимо се, на издисају. Наша спољна политика не постоји. Остало је само жалосно подсјећање да и од горега може горе.
Разобличени до краја разлози ове јадне политичке стварности и недостатка државничке одговорности своде се на анимслистичке нагоне кључних актера; Ђукановић је све, па и партијски интерес, подредио личном и намјери да још једном побиједи на предсједничким изборима и спаси себе. Док његова партија вртоглаво пада на свим изборима он се учвршује за вођу радикализованих националистичких и комитских структура покушавајући да наредне предсједничке изборе претвори у одлучујућј борбу за и против себе, односно, за и против Црне Горе.
На велику жалост нас који смо славили побједу и слободу у августу 2020. УРА и СНП кренуле су у акцију јачања инфраструктура кроз министарске и друге позиције желећи да ојачају своје стартне позиције пред сљедеће парламентарне изборе – превисока цијена за извјесно мршав плијен.
Свако од нас морао би бити забринут због нимало веселе перспективе којој, на велику жалост, кумује и међународна заједница. Притисак бриселске администрације да се што прије скрпи каква год, па и мањинска влада, показује да је „Европљанима“ стало само до својих, а не и до наших државних интереса. У овом тренутку наше интересе, неђутим, не брани нико. Када год све ово прође и када умјесто крпљевина добијемо нормалну извршну власт, а требаће огроман напор, посљедице ћемо носити и вући још дуго потом. Бирократско и себично лице Европе ојачаће све облике евро-скептицизма и унијету дугорочну нестабилност не само у Црну Гору него и у шири регион.