Реакција на текст „Темељни уговор покушај довођења Црне Горе у ропство“
У чувеној полемици под називом „Дијалектика секуларизације – изнад ума и религије“, Јирген Хабермас и Јозеф Рацингер, потоњи Папа Бенедикт XVI, уводе термин „постсекуларно друштво“, под којим подразумијевају не само оно које „…до даљњег рачуна с тим да религиозне заједнице настављају да постоје и које им не одаје тек јавно признање за функционални допринос које оне дају репродукцији пожељних митова и ставова, већ као оно у ком се у јавној свести огледа нормативни увид који има последице на политичко опхођење грађана – верника и оних који то нису“. Наведени трактат може се схватити и као философска потка нормативном моделу кооперативне одвојености државе и Цркве као преовлађујућем концепту у савременој Европи. У географији државно-црквених односа, у којој постсекуларна клима преовлађује до те мјере да се и у једној Француској већ дуже времена говори о тзв. позитивном лаицитету, Црна Гора предуго о(п)стаје као једна од посљедњих утврда стриктне одвојености, тј. одвојености која између Цркве и државе навлачи херметичке засторе. Овакву антиномију између црногорског и европског амбијента језгровито је сажео проф. др Дарко Танасковић опаском како „процес правног регулисања цркава и верских заједница у Црној Гори тече у условима предсекуларности у Црној Гори и постсекуларности у Европи“. Веома сликовиту потврду овакве оцјене добили смо у ставовима извјесног академика ДАНУ, изнијетим у разговору за један истакнути портал наклоњен бившем режиму. У овој, (квази)аргументацији и, по свему осталом сем по опскурности, већ виђеној пашквили, поменути господин рециклира старе, но не мање одурне дифамације на рачун Српске православне цркве, чијем сваком минуту и сату присуства у Црној Гори, укључујући и претходних тридесет година, одриче легитимитет и право да од државе Црне Горе било шта тражи. И збиља, на пашквилу ове врсте не би било разумно арчити простор ни у медијима ни на друштвеним мрежама, да се њен аутор тако страствено није обрушио на саму могућност потписивања Темељног уговора са СПЦ, оцјењујући да је ријеч о „најдрскијем и најподлијем документу који је одређена скупина људи могла саставити, тобож у име највиших вриједности, покушавајући навести Црну Гору да страном ауторитету преда потпуну власт над собом….“, те да ће потписивањем Црна Гора пасти у најсрамније ропство које се да замислити. Имајући у виду чињеницу да Темељни уговор још увијек (sic!) чека на потписивање, не би било згорег у јавном дискурсу оставити траг аргументованог осврта на цитирани фрагмент пашквиле, тим прије што њен аутор, свега пар пасуса касније, истиче како је вријеме да „у разговорима о овако озбиљним стварима, умјесто… квазиправничких и дворско-историографских надмудривања на видјело изнесемо доказе у форми аргумената који су необориви“, а уколико се након сучељавања тих аргумената испостави да је уважени аутор, ипак погријешио, он ће се, како наводи, знати извинити, „(…) свјестан да је својим поступцима подстакао да се на научној основи прошири један прихватљив разговор о најнепријатнијим стварима, у којем ће априорна вика и подметање бити замијењене мирним и аргументованим сучељавањима аргумената.“ Редови који слиједе биће, стога, допринос наше иницијативе томе да цитирани дио пашквиле не остане неодговорено реторичко вајкање њеног аутора над сопственом, а уображеном усамљеном разумношћу и утемељеношћу на аргументима. Пођимо редом.
Када је у питању регулисање државно-црквених односа путем уговора, веома рано је примијећено да су разноликост вјерских организација, њихове особености, и усљед њих различити начини дјеловања у свим аспектима јавне сфере такви да их је готово немогуће подвести под један те исти закон. Полазећи од ових закономјерности, познати аутор из Њемачке, која се сматра корифејем узорите праксе кооперативне одвојености, А. Холербах истиче да „кооперативно уређење критичног правног подручја путем уговора може бити адекватно правно средство регулисања државно-црквених односа који ће растеретити либералну државу опасности да, иако добронамјерно, евентуалним нестручним захватима прекрши забрану уплитања.“ Уколико, на овом трагу, поставимо питање да ли је држава дужна да закључи уговор са вјерским заједницама које дјелују на њеном тлу, помало неочекивано, али добићемо (још увијек) одричан одговор – питање (не)закључивања уговора са вјерским заједницама остаје дискреционо овлашћење државне власти. Међутим, потврдан одговор ћемо добити уколико ово питање преформулишемо, тако да оно гласи: да ли је држава Црна Гора дужна да закључи Темељни уговор са Српском православном црквом, која је добру вјеру за потписивањем тог акта исказала у два наврата – 2012. године, када јој није одговорено, и 2021. када јој није довољно јасно одговорено. Разлог за потврдан одговор на ово конкретно питање лежи управо у оним „највишим вриједностима“ које аутор пашквиле тако резултно сматра неспојивим са потписивањем Темељног уговора – угледом Црне Горе у свијету, те обавезом према човјечанству чији смо дио.
Au contraire, mon frère!
Квазивриједносне оцјене аутора ове пашквиле најлакше се дају деконструисати уколико се ставе у контекст појединих пресуда Европског суда за људска права, будући да је Суд у Стразбуру са својом праксом „чувар и тумач“ Европске конвенције за заштиту људских права и слобода. Наиме, у појединим случајевима који су се односили не само на тенденциозно избјегавање државних власти да са једном вјерском заједницом закључе споразум (случај Ријеч живота против Хрватске), већ и на уживање различитих права и привилегија из споразума (случај Фернандез и Гарсија против Шпаније), Суд је у својим образложењима подвлачио да такве привилегије из споразума, односно само потписивање споразума „треба бити омогућено и другим црквама које искажу заинтересованост, осим уколико државне власти не понуде објективно и разумно оправдање“.Значај цитираних судских пресуда тим је већи уколико се у обзир узме и чињеница да се црногорски правни систем, када је у питању однос међународног и унутрашњег права, опредијелио за (донекле ограничену) монистичку варијанту тог односа. Наиме, према чл. 9 Устава Црне Горе потврђени и објављени међународни уговори саставни су дио унутрашњег правног поретка, имају примат над домаћим законодавством и непосредно се примјењују када односе уређују другачије од унутрашњег законодавства. Приклањање монистичкој варијанти за практичну посљедицу има и то да се и образложења, а не само диспозитива пресуда Суда у Стразбуру, па тиме и цитирана образложења имају сматрати саставним дијелом унутрашњег права. Дакле, постоји извјестан међународноправни, па и притисак са становишта прокламованих европских (највиших, како рече наш аутор) вриједности да се Темељни уговор, након Конкордата са Светом Столицом и споразума са Исламском и Јеврејском вјерском заједницом закључи и са СПЦ. Квазисторијски и политикантски извогори о непостојању континуитета или антидржавном дјеловању не могу бити сматрани објективним и разумним оправдањем. Штавише, може се аргументовано бранити и становиште по ком су уговори са другим вјерским заједницама потписани не из искрене жеље за изградњом активне комуникације и плуралистичког друштва, већ као својеврсна полуга притиска на СПЦ у ЦГ. У прилог овој тврдњи говори и правна природа ових споразума намјерно остављена недореченом, уз изузетак међународног споразума са Светом Столицом. Отклон од овако недобронамјерног приступа овом сложеном питању може бити препознат кроз (коначно) потписивање Темељног уговора са СПЦ, а потом и кроз отварање дебате о правној природи ових споразума осим оног са Светом Столицом, и то кроз њихово законско оснаживање, било на начин да, према ријечима проф. Силвија Ферарија, постану„атипично законодавство“ које има превагу у односу на обичне законе, као у Италији, било тако што би се након законског оснаживања, као што је случај у Њемачкој, корекцијом правила lex posterior derogat legi priori онемогућило да нека накнадна небеневолентна парламентарна већина угрози права из потписаних споразума било доношењем другачијег закона, било доношењем озакоњених споразума супротне садржине.
Разумије се, ма колико ово био прижељкивани, цивилизацијски правнички расплет у погледу споразума Црне Горе са СПЦ, Исламском и Јеврејском вјерском заједницом, он неће бити могућ уколико се не створе неопходне социо-политичке претпоставке, односно уколико се одређени ставови из пашквиле не прикажу онакви каквим они заиста и јесу – недемократски и превазиђени. Другим ријечима, Црна Гора мора искорачити из каљуге предсекуларности, каљуге чији задах нам најпријемчивије нуди аутор пашквиле када пише да се „религија и секуларни свијет разликују у нечем суштинском, те да прва вјерује у догме које јој не дозвољавају да се понаша ван њих“, а пад друштва мјери феноменом литија и оним њиховим учесницима који су интелектуалци, а који су тиме по ауторовом скромном суду, „ендемски преваранти“, једнако као и црквени великодостојници који се „супротно догматима васељенских сабора уплићу у државна и војна питања“. Како ли се само мисао цитирана на почетку овог нашег текста може одржати пред свепрожимајућом луцидношћу цитираних ауторових истина? Пођемо ли даље кроз текст „Дијалектике секуларизације“наилазимо и на овакав цитат Јозефа Рацингера, каснијег папе Бенедикта XVI – „… И за хришћанску веру и за западну секуларну рационалност важно је да се упусте у ослушкивање и истинску корелационалност, да би у покушају њихове полифоне корелације …оно што одржава свет могло поново да у човечанству дође до делотворне снаге.“ Може ли бити да у искуству и историји Цркве академик Радоњић надвисује једног од, по ријечима блаженопочившег Митрополита Амфилохија, „ријетко дубоких теолога у савременој Европи“?
Подједнак ниво неразумијевања узрока који су креирали ток односа државе и цркве на Западу и на Истоку, аутор пашквиле демонстрира и када пише како су „(…) цркве на Западу прогласиле најсветијом религијском дужношћу да вјерник ствара што више материјалних добара, те је преласком цркве на логику капитала брзо дошло до помирења, будући да је то било вјероватније него да се капиталисти одрекну профита и предају очекивањима да ће њихове интересе испуњавати небо…док је православна црква с друге стране изостала из ових процеса, те је… – умује даље наш аутор – …. уместо помирења наступио ривалитет између државе и цркве и то превасходно око стицања материјалних добара.“ Удио који (ауто)пројекција има у артикулисању једног овако материјалистичког, једнодимензионалног става овом приликом оставићемо по страни, не зато јер је неважан, већ јер је очигледан. Уваженом аутору, међутим, скренућемо пажњу на неколико историјско-правних детаља:
Најприје, однос Цркве и државе представља по себи питање које није могуће једнодимензионално представити чак ни у једном историјском и политичком току (рецимо, у Византији и њеном цивилизацијском кругу или на Западу), а камоли сажети у једну комичну суму својих заблуда, како то чини Радоњић. Међутим, проблем са Радоњићевим резоном није само у томе што је он неутемељена генерализација већ у томе што он показје непознавање чак ни Христових ријечи, тј. непознавање Новог Завјета. Како би било коме ко је прочитао Спаситељеве ријечи „не сабирајте себи блага на земљи, гдје мољац и рђа квари и гдје лопови подкрадају. Него сабирајте себи блага на небу, гдје ни мољац ни рђа не квари, и гдје лопови не поткопавају и не краду. Јер гдје је благо ваше, ондје ће бити и срце ваше.“ (Мт 6,19-21 уп Лк 12,33-34) Иако ни у оквирима византијског цивилизацијског круга (коме су припадале и српске средњовјековне државе Војисављевића, Немањића и Котроманића), нарочито у идеји симфоније Цркве и хришћански устројене државе није недостајало слуха за уређивање овоземаљских ствари и односа, Православна Црква никада није заборављала ријечи своје Главе – Христа, па је сасвим очекивано да није ни могла створити идеологију капиталистичког привређивања као индикатора есхатолошке спасености. Тачније: противно природи хришћанства, противно природи православне Цркве јесте оно што јој Радоњић замјера – поиствјећивање капитала (библијским језиком „блага на земљи“) и човјековог спасења као смисла његовог живота („блага на небу“ по Христовим ријечима). Академик Радоњић тако оптужује Цркву због тога што јесте – Црква, Тијело Христово, „Христов живот продужен кроз вијекове“ (о. Јустин Поповић). Иначе, потпуно је неозбиљно у једном тексту који претендује на озиљност наводити чак три главе („поглавља“ Јеванђеља по Матеју) – и то потпуно промашено јер се навод о немогућности служења богу и мамону (мамон – арамејски „богатсво“) налази у Мт. 6,24 и ни у једном стиху од погрешно и врло неозбиљно наведена „три поглавља“ Матејевог јеванђеља! Академик који не познаје али цитира Нови Завјет представља својеврсну демонстрацију пародијског карактера „академских“ увида заједнице у којој је један такав ауторитет прихваћен.
Такође, помирење државе и Цркве на темељу капитала на Западу може се, па и тада само условно, односити само на протестантски, никако и на католички Запад, који је са европским државама ратовао од почетка средњевековља па до безмало средине прошлог вијека (уколико аутор пашквиле нама не вјерује, савјетујемо му да потражи значење идиома „ићи у Каносу“, или одговор на питање због чега је Ђузепе Гарибалди своме магарцу наденуо име Пиононо). И у погледу протестантског Запада наш драги аутор маши поенту, будући да камен темељац „помирења“, на основу ког је у већини протестантских држава у Европи и данас присутан систем државне или признате вjероисповести, није капитализам, већ теолошко учење о искварености људске природе, због које Лутер афирмише Божију самовољу као правни основ државног апсолутизма, чиме се „држава не само ослобађа религијског ауторитета, већ задобија и религиозно утемељење“. Напосљетку, савремени сукоб(и) између православних цркава и држава не леже у одсуству „помирења“ каквим их замишља наш маштовити аутор, већ махом у чињеници да православне цркве с правом одбијају да се нестални, историјски превазиђени принцип из Аугсбурга – чија земља, онога и вјера, примјењују на свештено питање додјељивања аутокефалије, будући да је, према ријечима нашег највећег имена у области државно-црквеног права, Сергија Тројицког, „теорија о вољи државе као чиниоцу аутокефалије погрешна како с догматског, тако и с канонског аспекта“. Ово је уједно и одговор на тврдњу о непомирљивости антиномије СПЦ-Црна Гора, чије заоштравање ће ићи све док „…или Црна Гора поново не добије аутокефалну цркву или СПЦ не учини Црну Гору својим државним простором.“ Прва могућност је посве искључена, те стога антиномија ове врсте у ауторовим ускогрудим заблудама није непомирљива, већ лажна. Једина права антиномија у овом питању дакле остаје она Танасковићева – предсекуларност против постсекуларности у Црној Гори, те није питање да ли ће СПЦ учинити Црну Гору својим државним, посебно не након што су је литије учиниле освештаним простором. Право и једино питање је хоће ли Црна Гора учинити себе европском државом и зрелим демократским друштвом, а кључна назнака потврдног одговора биће коначно потписани Темељни уговор са СПЦ.
И за сами крај, позабавићемо се и најкомичнијим псеудо-аргуменотом нашег врлог академика: тврдоњм да „што се тиче 800-годишњег присуства српске цркве у Црној Гори, изјављујем под моралном и сваком другом одговорношћу да, искључујући вријеме Зете под Немањићима а то је неких 170 година, никад, ниједног сата, чак ни минута, није легитимно била присутна у Црној Гори да би јој то давало право да је сматра својом, присваја њена материјална и културна добра и било што тражи од ње. То, разумије се, важи и за посљедњих тридесет година, тј. од АБ револуције до данас”. Најприје, и поред дебелог слоја неозбиљности када је ријеч о „нелегитимном“ карактеру присуства СПЦ на подручју данашње Црне Горе, академик Радоњић испољава извјесну честитост јер, за разлику од потпуно произвољних навода појединих историчара, он не негира елементарну чињеницу континуитета и идентитета СПЦ на подручју Зете, потоње Црне Горе, Брда (и осталих српских крајева који су се заједно са староцрногорским саплеменицима ослобађали у периоду османске окупације) у протеклих осам вијекова. То јесте разуман, логичан и историјски оправдан став. За комични моменат се побринуло оспоравање легитимности тог присуства – за које Радоњић не даје аргумента већ тражи да му вјерујемо на ријеч. Опет: на једној страни остаје његова ријеч, а на другој историјске непобитне чињенице о црквено-правном континуитету и идентитету светосавске епископије зетске у оквирима српске Жичке архиепископије, потоње митрополије цетињске и зетске у оквирима српске Пећке Патријаршије о данашње митрополије црногорско-приморске у крилу СПЦ. Нити један једини архијереј сваке ове епископије (а ни других епископије које су кроз вјекове организоване и престајале са радом на подручју данашње Црне Горе) није баштинио нити један други црквени идентитет осим онога светосавске Цркве и „свештеног трона пећкога“. Сасвим је недокучиво како академик Радоњић може да објасни да је српска Црква постојала „нелегално“ у Црној Гори за вријеме династије Петровића – ако су већ у политичком уређењу староцрногорска племена била слободна, а митрополити Петровићи несумњиво саставни дио Пећке Патриајршије чији су црквено-правни континуитет наставили да призају и након њеног политичког ликвидирања 1767. године? О логичким недостацима аргументације према којој се једној црквеној институцији одриче легитимитет иако је њено постојање старије од политичког ентитета у коме постоји – не вриједи трошити мастила јер је по сриједи аргументација која побија саму себе.
Ми знамо ко смо
Pošto ovaj tekst nema potpisa, tako se ni ja neću potpisivati. Srpstvo u Crnoj Gori nije srbijanstvo, nego nešto mnogo starije i prije Nemanjića,a neki Nemanjići su rođeni na području današnje Crne Gore, odnosno nekadašnje Zete. Do 1945. godine Srbi iz Crne Gore, Crnogorci su bili najveći junaci na svim ovim prostorima i Turci su doživljavali velike poraze. Temeljni ugovor treba objaviti u cjelosti i treba da bude dostupan javnosti, Ovako su samo nagađanja a jedno od njih je da se u njemu briše odrednica ,,Crnogorsko – primorska mitroplolija“. Ako je to tačno, onda nas je dosta koji nećemo to dozvoliti. Ne zbog našeg upokojenog mitroplita Amfilohija, ali ni zbog Srba koji Crnu Goru smatraju svojom domovinom.