Набијање на колац од стакла и мучеништво Ђорђа Мартиновића је био само врх леденог брега проблема које су Срби на Косову и Метохији проживљавали у Титовој ”Социјалистичкој аутономној покрајини Косово”, којом почев од 1953. године управљају Албанци као својом лажном државом
Све се догодило у срцу косовског Поморавља, у Гњилану, 1. маја 1985. године, када су Ђорђу Мартиновићу, албански злочинци и сепаратисти набили као колац полулитарску стаклену флашу у утробу! По принципу ког су вековима користили Турци у одмаздама над непослушним Србима, и несретном Ђорђу Мартиновићу се догодило исто што и ко зна коликом броју Срба кроз векове турског ропства.
Колац, односно флаша, на коју су албански злочинци набили Мартиновића се зауставила тик под десним поребарним луком, а овај злочин албански злочинци су смишљено извршили како би поспешили исељавања Срба са Косова и из Метохије.
О овом злочину тада је писала целокупна домаћа и светска штампа. Случај је толико био бруталан да чак ни цензура тадашње СФРЈ није могла да обузда текстове који су свакодневно излазили о случају Мартиновића.
Само неколико дана после операције, која је изведена на ВМА-а, бојећи се да се Срби на Косову не дигну на устанак, тадашњи свемоћни министар Унутрашњих послова Југославије, шеф Контраобавештајне службе и потенцијални наследник Јосипа Броза Тита, Словенац Стане Доланц чинио је све да набијање на стаклени колац и мучеништво Ђорђа Мартиновића не буду приписани Албанцима и да буду потпуно спиновани у јавности. Страх од српског устанка због неидрживог насиља на Косову и Метохији је био највећи страх комунистичких властодржаца јер су знали да, уколико се то деси, читава бајка о Титовом ”братству и јединству” пада у воду.
Многи искази и чињенице о сраховитом чину насиља су фалсификовани, а јавност обавештена да је Мартиновић наводно признао да се сам повредио. Очигледно је било да је реч о завери државе против једног малог човека и да се од ужасног страдања и психичког и физичког малтретирања прави лакрдија. Бласфемично злочин набијања на колац представљан је као хомосексуална тенденција.
О ”случају Ђорђа Мартиновића” расправљала је и Титова скупштина Југославије и то чак осам пута, али без резултата. Скупштина Србије је шест пута одлагала расправу, јер су руководиоци сматрали да она није надлежна за случај, већ према Уставу Титове покрајне Косово, само та скупштина (у којој доминирају Албанци) може да расправља о том питању. Разрешењу случаја није помогло чак ни писмо нашег познатог писца Добрице Ћосића, које је јавно упућено највиђенијим српским комунистима Бранку Мамули и Душану Чкребићу, тада актуелном Председнику Скупштине Србије.
Ко су били извршиоци овог страшног злочина?
После операције у Лондону у болници ”Свети Ђорђе”, чувени проктолог светског угледа др Петер Холи изјавио је новинару Милораду Бајићу:
—”Искључено је свако самоповређивање, злочин сам проучио са својим колегама, после увида у комплетну медицинску документацију, насиље су извршиле најмање три особе”.
Сумњало се да су злочин извршили сестрићи Синана Хасанија, тада актуелног председника СФР Југославије (по националном кључу) против којих је Велимир Цветић, адвокат Ђорђа Мартиновића покренуо истрагу.
Након изјаве коју је дао Стане Доланц, министар унутрашњих послова СФРЈ, љубљанској телевизији, медији више нису писали о ”случају Мартиновић”. У тој изјави Доланц је дословце рекао присутним новинарима:
—”Што се тиче случаја Ђорђа Мартиновића обустављена је свака истрага. Суђења неће бити јер су моји криминалистички органи утврдили да се он сам повредио”.
Затим је Доланц са осмехом лицемерно додао:
—“Жао ми је што је Ђорђе Мартиновић, српски самурај, над собом извршио харакири“.
На ту досетку Доланца, сви присутни новинари су се насмејали. Ова изјава је, нажалост, до данас на снази. Због те ње за све ово време, читаве две деценије, случај за је остао за јавност неразјашњен и нерасветљен.
Тако је истина у Србији још једанпут поражена.
Мучеништво Ђорђа Мартиновића постало је симбол и метафора страдања Срба са Косова и Метохије 80-их година 20. века.
Паљење Пећке патријаршије, силовање монахиња, силовање старица, трудница, малолетница, паљење жита, сече винограда, прекопавање дечијих гробова, свакодневна пребијања малолетника, мучења, убиства Срба на простору КиМ, нису били тема ни за тадашње југословенске политичаре, ни за медије, нити за западне заштитнике људских права. Сви су ћутали, а и дан данас ћуте!
Ђорђе Мартиновић је умро, након НАТО бомбардовања, 6. октобра 1999. године као тежак инвалид. Иза себе оставио је супругу, три сина, кћер и једанаест унучади.
Извор: Српска историја