НАТО је тражио да се хитно забрани употреба касетних бомби јер су нехумане. Јесу ли ове над којима сте се иживљавали по Србији некакве другачије, хумане?
Пише: Др Владимир Добричанин
Сваког 24. марта се запитам само једно – зашто?
Ни данас, после 23 године нема одговора.
Када се сва сила овога света намери једној поносној земљи са брдовитог Балкана, логично је да на питање зашто постоји и одговор. Овога пута одговор је изостао.
Седамдесетосам дана сте нам убијали децу, жене, младост, наше старе. Рушили сте нам мостове који су нас спајали.
Отргли сте нам све што нас чини онима што јесмо и што смо икада били. Какви ћемо бити у будућности зависи од нас самих.
И наравно, у каубојском стилу, саркастично и накарадно, акција је названа “Милосрдни анђео”. Тај пали анђео је бомбардовао територију са највише манастира, цркава и црквишта на свету, укупно око 1330.
Албанци су палили и убијали све што је било српско, Хрвати су сваки дан на дневнику (пријатељски и братски) прижељкивали ведро небо над Србијом, а наши данашњи “партнери” су за “наше добро” сипали са неба разноразне типове експлозивних направа.
Њихова бестидност и дволичност је бескрајна, исто као и људска глупост.
На овај дан, до краја наших живота, али и докле год постоји и један једини Србин, сећаћемо се још једне Српске голготе, још једног страдања. Изговараћемо њено име – Милица Ракић.
У њој је све што су нам узели, у њој су сви животи наше српске деце коју су нам убили, отели, спалили. Она је наш Цер, наша Колубара, наш Крф, наше Видо, наш Јасеновац и Јадовно, наше Косово!
Она је наш Анђео који се из једног стана, са једне ноше винула у Небо!
Немојте се трудити да нас разумете, ви то никада нећете моћи, ви нисте Срби.
Од Бога тражите опрост, јер вам децу нећемо опростити!
Догодине у Призрену!