У последњих годину и по дана војска је преузела власт у Малију, Чаду, Судану и Буркини Фасо, док последњи пуч у Гвинеји Бисао није успео
Прво се зачују пуцњи око председничке палате, а онда крену гласине да је војска преузела власт. Шефа државе нигде нема. Узнемирен народ укључује телевизор и на државном каналу види униформисане људе који објављују да је устав суспендован, парламент распуштен, границе затворене…
По мање-више сличном рецепту у претходних годину и по дана амбициозни официри су оборили изабране владе у Малију, Чаду, Судану и прошле недеље у Буркини Фасо. Последњи покушај војног удара почетком недеље у Гвинеји Бисао, на срећу, није успео.
Талас војних преврата који је захватио Црни континент забринуо је демократски изабране шефове држава. На хитном састанку западноафричких лидера председница Гане Нана Акуфо-Адо поручила је да су догађаји у Буркини Фасо, у којој је војска притворила председника Рока Марка Кристијана Кабореа, претња миру, безбедности и стабилности у западној Африци.
На скупу Заједнице западноафричких држава (ЕКОВАС) у Акри подсетила је да је пуч у Малију 2020. био „заразан” и да је од тада кренуо опасан тренд да војни заповедници оружјем преузимају власт.
„Хајде да се заједно и одлучно позабавимо овим проблемом пре него што уништи цео регион”, упозорила је председница Гане, а преноси Ал Џазира.
Међутим, показало се да Западноафричка унија и њени савезници у Европи и САД имају ограничен утицај да спрече долазак на власт војске у немирном региону Сахела, који се протеже од Гвинеје на западу до Судана на истоку континента. ЕКОВАС, који броји 15 земаља, суспендовао је Мали, Гвинеју и Буркину Фасо из организације, али мали су изгледи да ће ове мере променити политичку ситуацију у овим земљама.
У Африци сада 114 милиона људи живи под влашћу разних војних хунти које су незаконито преузеле власт. Само прошле године догодила су се четири пуча, колико их није било ни у једној години од 1999. Забринут за стање суспендованих демократских слобода у многим афричким државама, генерални секретар УН Антонио Гутерес је упозорио на „епидемију државних удара”. Челник светске организације је за овакво стање окривио нејединство у међународној заједници, која производи осећај некажњивости за све које се насилно, уз помоћ оружја дочепају власти.
Суморна статистика показује да је афрички континент по броју војних пучева далеко испред осталих региона у свету. Тако је од 2017. године до данас од 13 војних преврата само један био изван Африке – у Мјанмару фебруара прошле године.
Према студији двојице америчких истраживача, Џонатана Пауела и Клејтона Тајна, од педесетих година прошлог века, када је кренуо талас деколонизације у Африци, па до данас било је више од 200 покушаја војних удара. Како јавља Би-Би-Си, од овог броја отприлике половина преврата је изведено успешно. Од свих афричких земаља предњачи Буркина Фасо са осам војних удара, од којих је само један био неуспешан.
Зашто је Африка плодно тло за толики број преврата, поготово у западном делу континента? Објашњење није једноставно. Због исламистичких акција остатака Ал Каиде који покушавају да загосподаре овим простором, милиони људи широм региона Сахела су расељени, а на хиљаде је убијено. Хуманитарна катастрофа помешана са економском кризом уз раширену корупцију створила је опасан експлозиван коктел. Гледајући политичаре који су немоћни да реше њихове проблеме док се возе скупоценим колима, а деца им уче у скупим иностраним школама, народ све чешће са одобравањем гледа на долазак војске на власт.
„Постоји уверење да моћници могу боље да се суоче са безбедносним ризицима, посебно у земљама Сахела у којима је насиље у порасту”, објашњава за „Њујорк тајмс” Ана Шмаудер, научни сарадник холандског независног института Клингендал.
Шмаудерова, стручњак за регион Сахела, каже како војно преузимање власти не значи и аутоматски бољи одговор на пораст насиља, што потврђују континуирана нестабилност у Малију: „Војна врхушка превратом чини све да зацементира своју моћ.”
Регионални економски блок ЕКОВАС увео је санкције Гвинеји и Малију у покушају да окрену грађане тих земаља против војне хунте. Међутим, казнене мере су произвеле супротан ефекат. Како објашњава Орнела Модеран, шефица програма „Сахел” у Институту за безбедносне студије у Преторији, санкције су изазвале гнев, али не против војних узурпатора, власти, већ против Западноафричке економске уније, која их је увела.
Међународна заједница увек инсистира да пуковници и генерали што пре организују изборе. Међутим, грађани ових земаља су више склони да верују како војска више ради за интересе земље од политичара. Западне силе очито „фетишизирају” изборе у афричким земљама, мислећи да су једино решење иако се зна унапред да нису слободни. Они тиме игноришу или умањују значај осталих предуслова за стварање демократије: слободу медија, укидање политичке репресије и заштиту људских права.
„Зато је у многим афричким земљама уврежено мишљење да су лоши избори гори него да их уопште нема. Требало би прво да се позабавимо политичким системом који не функционише у овим земљама ако мислимо да смањимо број државних удара”, истиче Модеранова.