Локализовати геноцид значи обесмислити суштинско значење геноцида, јер се он није догодио над Пивљанима и Величанима само зато што су били Пивљани и Величани, него најприје стога што су били Срби
Обимни и обухватни magnum crimen над српским народом у Другом свјетском рату није се, нажалост, одвијао само неколико јунских дана 1943. у Пиви, нити се одвијао само једног јулског дана 1944. у Велици. Геноцид над српским народом се догађао из дана у дан, из часа у час, из минута у минут, пуне четири године рата, у организованој и систематској кампањи нацифашистичких, усташких, балистичких, бугарских и мађарских злочина на територији Краљевине Југославије.
Геноцид над српским народом се не може детектовати само на једној локацији, нити сузити на једну територију. Страшни злочини над Србима у Пиви и Велици нијесу посебни геноциди, издвојени од осталих злочинстава на свим крајевима југословенске територије гдје је живио српски народ. Стотине, хиљаде и десетине хиљада убијених људи у стратиштима од Јасеновца, Јадовна и Подриња до Херцеговине и Црне Горе, од Косова и Метохије до приграничних крајева према Бугарској, дио су планираног, организованог и систематски спровођеног геноцида над српским народом. Локализовати геноцид над Србима у Пиви и Велици значи отворити могућност да се прогласе посебни геноциди на свим мјестима српског страдања у Другом свјетском рату.
Локализовати геноцид значи обесмислити суштинско значење геноцида, јер се он није догодио над Пивљанима и Величанима само зато што су били Пивљани и Величани, него најприје стога што су били Срби. Зато и Конвенција о спречавању геноцида из 1948. дефинише геноцид као низ радњи >>почињених с намјером да се потпуно или дјелимично уништи једна национална, етничка, расна или религиозна група<<. Крајња мета сваке геноцидне радње јесте уништење групе. Геноцид је, по српском, родоистребљење. Убијање Срба у Пиви и Велици, имало је, једнако као убијање Срба у НДХ, на Косову и Метохији, по разним крајевима Црне Горе, Србије, Босне и Херцеговине — само један циљ — да се униште Срби уопште.
Да су припандици Скендербег дивизије имали могућност, они би поред Величана убили и Мурињане, Шекуларе, Поличане и остале Србе. Иако је њихов дохват, хвала Богу, био ограничен, њихова намјера била је неогранчена и геноцидна — уништити Србе, гдје год могу. Жртве њиховог геноцида су поред 428 величких великомученика били и сви други заклани, стријељани и измрцварени Срби подно Комова и Проклетија, као и широм Косова и Метохије. По ширини намјере, а не по ограничењу дјелања цијенимо и злочине Ханџар дивизије, Усташа, бугарских, мађарских и осталих нацифашиста. Сви би они, да су могли, још убијали. Нико од њих није имао намјеру да стане.
За разлику од Јевреја који стравичне злочине истребљења свог народа у Европи зову Холокаустом и за разлику од Јермена који геноцид над својим народом зову „Великим злочином”, као и Рома који га зову „Порајмос”, Срби немају посебан термин којим би звали геноцид који се над нама десио. Геноцид је најобухватнији појам који имамо и стога не смијемо дозволити обесмишљавање тог појма проглашењем посебних геноцида у Пиви и Велици, јер ти злочини ни по чему нису сасвим посебни, него само дио једног великог, бодљикавом жицом окупације опасаног скупа злочина чије је заједничко име Геноцид над српским народом у XX стољећу.
Да не буде забуне, иницијатива српског народа у Црној Гори „Ми знамо ко смо” се клања намученим и Светим жртвама страшних покоља у Пиви и Велици, међутим, бунимо се и дижемо глас против култа партикуларизације злочина над нашим народом јер њих треба посматрати у оквиру цјелине, општег а не појединачног. Не треба, себично је и сурово, одвајати судбину Свете пивљанске мученице Јаглике (која је ускочила у спаљену колибу у којој су живи горели њени родитељи и малољетна браћа Душан, Момчило и Милорад) и седмогодишње Јелене Бухач (која је одведена у Јасеновац гдје су јој усташе заклале оца, четврогодишњег брата и 86 чланова породице) јер њих двије су сестре, и имају на десетине хиљада сестара, по крви и трагедији, сличних и мученичких судбина, које нису страдале зато што су из Пиве, Чапљине или из Кравица — него зато што су Српкиње, припаднице проказаног народа коме се не признаје туга, а увијек додаје кривица. Над Србима се десио геноцид и он још увијек траје.
Ни Јевреји ни Јеремни, а ни Роми, нису чекали да било који судски орган пресуди да је над њима вршен геноцид — међународно кривично дјело геноцида није ни постојало као такво онда кад су Јермени истребљивани диљем Османског царства, а није ни постојало онда кад су Јевреји и Роми истребљивани од стране Трећег Рајха и његових помагача. Оно је дефинисано по узору на страдања овог народа. Али и нашег, српског. Зато и ми Срби не би требало да бјежимо од суштине онога што нам се догодило: а то је родоистребљење. Падале су српске главе, гажена су српска дјеца, мрцварене српске жене — свуда гдје је Срба било. Сви су они пали зато што су Срби, а неки су хтјели да Срба више не буде. На њихову жалост: има нас, и нећемо заборавити ко смо, због свих оних којих нема, и њима смо дужни.
Бог дао мира нашим жртвама, на небу, јер га на земљи нису имали. Мир су заслужили.