Мартовски погром је у новијој историји највеће страдање Срба од стране албанских екстремиста за које до дана данашањег нико није одговарао. Појединачно су се дешавали мањи позиви на одговорност од стране „власти“ на *Косову и то махом за неке ситније прекршаје. А они који су учествовали у убијању и протјеривању Срба мирно данас сједе и не брину да ће икада одговарати за сва почињена злодјела над српским цивилима. Због тога што се све то дешавало пред очима мeћународне заједнице, албанским екстремистима је јасно стављено до знања да ће сваки злочин над Србима проћи некажњено. Сама пасивност међународне заједнице је допријенијела и највећим дијелом поспјешила страдање Срба на Косову и Метохији. Одговорност измедју албанских екстремиста и међународне заједнице је подијељена.
Током три дана насиља Албанаца над Србима 17,18. и 19. марта 2004. године убијено 10 Срба, срушено и запаљено 35 цркава и манастира, 738 српских кућа, 10 јавних објеката, школа, пошта и домова здравља. Протјерано је 4.012 Срба. Насиље је било организовано и оркестрирано. Говорити о међународном конфилкту на Косову и Метохији је велика лаж, оно што се десило је погром једног народа и брисање његове историје.
У жељи да се затру српски коријени за само 3 дана нестала је Богородица Љевишка, Храм Светог Ђорђа, уништена Призренска Богословија, манастир Светих Козме и Дамјана у Зочишту, као и манастир Девич. Зликовци нису прескочили ни гроб Светог Јоаникија Девичког, па су га прекопали у нади да Срби никада више не дођу на своја огњишта. Запаљена је црква Светог Николе у Приштини, срушен крст на куполи Цркве Светог Андреја Првозваног.
Ни након шеснаест година, међународна заједница оличена у институцијама Уједињених нација и Европске уније није предузела ништа да се процесуирају злочини почињени над Србима на Косову и Метохији и није предузела ефикасне мјере да би се заштитила имовина Срба на Косову и Метохији.
Али Косово и Метохија се и данас бране, бранимо свој народ своју историју, своје наследје од криминалне, самопроглашене државе Косово. Лажне државе која је своју државност стекла на крви невине српске дјеце, на препродаји органа киднапованих Срба, на зверском мучењу старих и немоћних, на рушевинама наших манастира и цркава који су поносно стајали вјековима и показивали колико смо стар народ… Заборављају данашње власти на *Косову да је отето проклето, да ни они а ни њихово потомство неће наћи мир, да ће остати упамћени у свијету као дивља хорда која је починила геноцид на Косову и Метохији над невиним спским цивилима. Држава која је огрезла у криминалу и шверцу бијелог робља и наркотика… Сведоци смо да се ствари у свијету мијењају муњевитом брзином, па је најављено да ће и САД повући своје трупе са КиМ, а ми ћемо наставити да памтимо што је наше а отето. Иде се толико далеко да се планира продужетак сценарија из Црне Горе гдје се власти труде да отму имовину СПЦ у Црној Гори, па и оно манастира на КиМ што је преживјело ове године мучеништва отме, опет, под велом ноћи. Али овај поносити народ изненадјује све и поручује НЕ ДАМО СВЕТИЊЕ..ни у Црној Гори а ни на Косову и Метохији.
До године у Призрену!
СРУШЕНЕ И ЗАПАЉЕНЕ ЦРКВЕ И МАНАСТИРИ
- Манастир Девич, Србица, 1434.
- Манастир Светих арханђела,
Призрен, - Саборна црква Светог Ђорђа,
Призрен, 1887. - Црква Ваведења,
Бело Поље, Пећ, XВИ, XИX век - Црква Светог Николе,
Приштина, - Црква Успења Богородице,
Ђаковица, - Црква Светог Краља Уроша,
Урошевац, 1933. - Црква Богородице Љевишке,
Призрен, 1306/1307. - Црква Светог Николе (Тутића),
Призрен, 1331/1332. - Црква Светог Спаса,
Призрен, 1330. год. - Црква Ваведења – Свете недеље
(Маркова), Призрен, - Црква Светог Ђорђа (Руновића), Призрен,
- Црква Светог Саве,
Косовска Митровица, 1896. - Црква Светог Андреја Првозваног, Подујево, 1930.
- Црква Светог Николе,
Косово Поље, 1940. - Црква Светог арханђела Михајла, Штимље, 1922.
- Црква Светог Пантелејмона,
Призрен, - Црква Светих Врача,
Призрен, - Црква Свете Недеље,
Живињане, - Црква Свете Недеље,
Брњача, Ораховац, 1852. - Црква Светог Лазара,
Пискоте, Ђаковица, 1991/1994.г. - Црква Светог Илије,
Бистражин, Ђаковица, XИВ век/1930. год - Црква Светог Јована Претече, Пећ
- Црква Светог Јована Претече,
Пећка Бања, 1997. год - Црква Светог Илије,
Некодим, Урошевац, 1975. год - Црква Светог Петра и Павла,
Талиновац, 1840. год - Црква Рођења Богородице,
Софтовић, прва половина XX века - Црква Светог Пантелејмона,
Доња Шипашница, Косовска Каменица - Црква Свете Катарине,
Бресје, Косово Поље - Црква Светог Илије, Вучитрн, 1834.
- Црква Рођења Богородице,
Обилић, XX век - Црква Светог Петра и Павла, Исток, 1929.
- Црква Свете Петке, Витина
- Зграда Богословије, Призрен, 1872.
- Зграда Владичанског двора,
Призрен, XX век
Након 2004.године Албанци су радили на убрзаном преношењу надлежности привремених институција на Косову и Метохији, започети су преговори о коначном статусу Косова, након чега је услиједило самопроглашење независности 2008. године.