Ученици из Мурине, Плава и Гусиња, који похађају средње школе у Беранама и Андријевици, и ове године су суочени са проблемом превоза и препуштени ријетким пролазним аутобусима.
Представник родитеља Момчило Ђукић казао је Порталу РТЦГ да је ситуација постала неиздржива и да многи од њих дјецу не могу послати у школу.
„Ја имам двоје дјеце. Редовни аутобуси, ако их има у то вријеме када дјеци одговара, и ако у њима има мјеста, наплаћују им карту у једном правцу три еура, односно шест у два правца. То је по једном дјетету сто осамдесет еура мјесечно, да ли је то нормално“, пита Ђукић.
Према његовим ријечима, не постоје тако имућни родитељи који могу да својој дјеци то приуште.
„Уз новац за аутобуску карту, потребно им је дати и да могу да купе ужину, макар бурек од еур и по, и ништа више. Знате колико новца за све то треба?“, пита Ђукић.
Ученика који са тог подручја долазе на наставу у Андријевицу и Беране укупно има тридесет, од чега је највећи дио из Мурине.
Ђукић објашњава да је мањи број дјеце из Плава и Гусиња, као и из села Улотина и Горње Луге која припадају општини Андријевица.
„Дјеца некада сама стопирају. То је ружно и опасно, посебно ако су женска дјеца у питању “, каже Ђукић.
Он објашњава да је од Мурине до Берана 45 километара у једном правцу, и да се неки од родитеља који имају аутомобиле излажу великом трошку да свакодневно воде дјецу до школе и назад.
„То је мали број родитеља. На крају то није рјешење. Најбоље је се опет склопи споразум са неким превозником, било којим кога ресорно министартсво пронађе, и да се организује ђачки аутобус“, каже Ђукић.
Према његовим ријечима није познато због чега не вози један школски комби који је добијен прошле године, “већ стоји паркиран у приватном дворишту”.
“Ми смо јутрос ишли и у Дом ученика и студената у Беранама, али су нам казали да је дом већ пребукиран. Изашли су нам у сусрет колико су могли и обезбиједили нам три мјеста, за ученике из материјално најугроженијих породица. Нјих ћемо смјестити привремно у дом, али само на мјесец, док не дођу студенти чија су то мјеста”, рекао је Ђукић.
Он истиче да послије тога не зна шта ће радити ни за те, као ни за све остале ученике.
“Морамо покушати да нађемо неко рјешење, и зато апелујемо на све који могу да помогну, да нам изађу у сусрет” ,каже овај родитељ.
Проблеми са ђачким превозом дјеце из Мурине почели још у вријеме док је функционисала беранска компанија Симон војаж, која је до тада држала монопол на ђачки превоз у овом дијелу државе.
То је било вријеме када је највеће ауторпевозно предузеће на сјеверу државе још увијек функционисало. Са упадањем у проблеме и постепеним укидањем најприје локалних, а потом и других линија, и на крају са уласком у стечај, Симон војаж је направио потпуни хаос у саобраћајном функционисању између најближих градова у овом дијелу Црне Горе.
Осим дјеце из Мурине, која муку муче да се пребаце на наставу у Беране, ту је још и неколико десетина ученика из Рожаја која такође долазе на наставу у беранске средње школе.
Такође и дјеца из Бијелог Поља која похађају средњу медицинску школу, које, осим у Подгорици, има још само у Беранама.
Ових дана питање ђачког превоза на сјеверу поново се усложнило до те мјере, да ротитељи дјеце из Мурине пријете и штрајком.
“Или да блокирамо саобраћајнице, или да не шаљемо дјецу у школу. Трећа солуција не постоји. Нема међу нама ни једног родитеља који може издвајати толико новца мјесечно за несигурни превоз. Мора се поново организовати дјачки превоз, и то је једино рјешење, Брука је да га нема”, каже Дјукић.
Портал РТЦГ недавно је писао о томе како због пропасти беранског аутопревозног предузећа Симон војаж, не постоји аутобуски линијски превоз између градова на сјеверу, па су, као и ученици, ријетким пролазним аутобусима и скупим таксистима, препуштени и сви други становници овог сиромашног региона.