Пише: Владимир Добросављевић
Постоје особе чија је читава личност, живот или стваралаштво омеђено просторно-временским координатним системом у којем су егзистирали. Свака слика о њима, изговорена реч, замисао, имају карактеристике средине у којој су формирани. Она их трајно стигматизује и невидљивим ланцима везује за себе. Њихов пут од историјског ка вечном, нема искорака ван асоцијативности овакве персонализоване сакралне географије.
Са друге стране, постоје и они појединци чији је поглед на свет и живот, те властити поетски и естетски наратив, није ограничен, нити спутан, било каквим димензионалним нормативима. Код њих нам се чини да су способни, и када говоре о само њима битним појмовима, догађајима и топонимима, да их узнесу до универзалног значења, те да се препознају обриси простора какве смо откривали у уметничким делима која су инспирисала нашу машту. Један од таквих волшебника је Јован Јоле Вучуровић.
Реч је о јединственој појави на овим нашим просторима и правој ренесансној фигури. Са својим братом Вељком, један од угаоних камена изузетно динамичне панк и РНР сцене стваране у Никшићу, медијски делатник, атипични политичар, поета. Личност еманципованог духа и апологета урбаног културног модела, способан да на идентитетској утемељености, надогради свако вредно достигнуће модерности. Већ деценијама присутан у јавном животу ЦГ, за њега би се у потпуности могао привезати термин, градска легенда.
Његов таленат за писану реч и поезију, није ни до сада био непознат, али на жалост, због динамичности епохе и друштвених околности у којима је живео, тек сада се пред нама налази прва збирка његових песама. И да, била је вредна чекања.
Све што очекује те од Јолета, налази се између корица ’’Пролази полако…’’. Ту је надахнуће стиховима Блејка, Црњанског, Миљковића, али и аутора популарне културе, Грема Парсонса и Ника Дрејка. Поједине песме као да су изашле из колекције српског експресионизма, којем Вучуровић иначе идеолошки припада, те имате утисак као да читате неког чији круг истомишљеника чине Растко Петровић, Момчило Настасијевић, Станислав Краков или Владимир Вујић. Потом се пред читаоца отварају странице, писане као надахнуте за ауторе домаће популарне музике попут Канда, Коџа и Небојша, Блок аут или Бјесови.
Када описује свој родни Никшић, о њему говори са имагинативношћу која граду даје трансцедентност докучиву само кроз манифестно дело покрета Медиала, Шејкин ’’Град-ђубриште-замак’’. Град је за Јолета (а сваки град је метафора за Никшић), метафизички појам простора самоодређења и аутореализације сваког од нас. Зато кроз његову лирику препознајете стихове Лу Рида, док поетизује декаденцију улица Њујорка и појединачних драма које се одигравју на њима, као искушења којима сваки модерни Вавилон или Рим, поставља пред своје суграђане. Победити мрак који нам доноси Град, али и мрак који живи у нама и храни се нашим слабостима, то је лајтмотив целокупног Јовановог стваралаштва.
И ту долазимо до још једног стуба његове поетике. Са својим акцентованим персонализмом, одметничким ставом, пионирским ентузијазмом, али и меланхолијом и симболичком потрагом за домом, Вучуровић је еманација оног што је познато под појмом Американе. Он артикулише сензибилитет доминантан у вестерн филмовима Џона Форда, Хауарда Хокса, Раула Волша и Сема Пекинпоа. Његова рањивост, интроспективност, али и судбинска спремност да остане чврсто доследан себи и својим животним изборима, блиска је песмама Хенк Вилијамса, Џони Кеша, Тима Баклија и Бруса Спрингстина.
Дакле пред нам је аутор који својим животом и стиховима, отелотворује све врлине и недостатке савременог западног човека и његовог стваралаштва, на заједничком маршу кроз ову сферу постојања. Личност, која је пођеднако укорењена, те истовремено припада, и свом локалном окружењу, и широј етничкој заједници, али и савременом културном моделу којим се надахњивао, те на крају цивилизацији чији је саставни део. Зато код Јолета не постоје границе и лимити. Он је део локалне никшићке екипе са којим седи по тамошњим пивницама или свира на клупским свиркама, али и прве линије бораца за слободу са својим политичким истомишљеницима. Идентитетски интегралиста који је у Београду свој на свом, али чији су и Берлин у време када Дејвид Боуви и Иги Поп раде у њему, Лондон за време првих концерата Клеш, Њујорк у епохи Ворхола и Велвет Андерграунд или Париз док у њему стварају Рембо, Валери и Бодлер.
Напокон, у најбољем вестерну свих времена ’’Трагачи’’ има сцена када Џон Вејн, у свом, узалудном вишегодишњем походу, да отету нећаку врати кући, јаше кроз Долину Споменика према заласку сунца. Јован Јоле Вучуровић, својим погледом на свет и естетском опредељеношћу, један је од ретких који би заслуживао своје место у том кадру.
Зато, настави да ствараш, када то већ радиш боље од нас осталих.