Извини, господару, тако ти мајбаха, сатова, Дубаија, Бахама, тако ти одијела и џемпера…

Пише: Сања Томовић

Извини, господару, молим те, извини што сам ја опасност за државу… овај систем. Ех! Ти лапсуси. Извини за мој минус у банци и живот на рате. Извини за моје бушне патике, распали ауто. Мене је терен није „препознао“. Ја својим радом и знањем завриједила диплому, нисам била „паметна“ да је купим, па кад одем на разговор за посао чистачице не доживим фијаско, јер је директор преко пута мене неко ко се „снашао“, препознат на терену, има тек трећи разред окрњени, али он је директор директоријата, или секретар секретаријата, „интелектуалац“ опште праксе. Извини што се сваки пут после таквог „сусрета“ осјећам тако узвишено, јер ја нисам то.

Извини тако ти милијарди, мајбаха, Кариба, Дубаија, Бахама, тако ти одела и џемпера…Извини што ја волим моју отаџбину онако како се само мајка може вољети, не поткрадам је и не мислим да је партија држава, и не мрзим оне који не мисле као ја. Не пријетим шумом и гором. Уствари, ја тамо само идем да берем печурке и смрчке које „фина“ господа куса као модерни афродизијак. А шта ћеш, њима фина вечерица, а ја огуљених табана полако кући. Извини, ја за те печурке зарадим некад, ако ме срећа послужи и до 30 евра. Има посла видиш, само неће омладина да ради. Шта ћеш, ти се сирома` жртвујеш за нас,  све ти то ради нас, и те печурке и разне друге „посластице“, не би ти да се не мора.

Извини, извини молим те што ја и мени слични још са родитељима живимо. Додају они нама кад код нам затреба, како не знам?! Али нису шкрти, веле да нас мало потпомогну. Нама плата по европском стандарду 300 евра. Еј! Тигар смо ми у региону. Допуне они нама рачун сваког 20-ог по 2 евра, доста вала! Купимо и ципеле на рате, па после сви уз „јаук“ што нам је то требало. Кудимо сами себе, могли смо без њих, и таман кад дамо ту задњу рату, ципеле више нису ципеле већ сандале, прсти пробише, издадоше нас ципеле кад смо се најмање надали.

Извини, вазда нешто тражимо, а не питамо смијемо ли и имамо ли право? Терен је главни, а он нас није препознао. Извини, извини за све нас који смо се муком школовали, надали се бољем, били и кувари, пекари, шофери, чистачице, физикалци…А шта ћеш, заувар је, криза је свуда у свијету, мора се трпити. Ма, извини молим те, треба издржати овакве као ја, стално нешто иштемо и нећемо да климоглавимо, баш смо неке погани. Извини за све недовршене снове,  изгубљене судбе, за све расуте по свијету и отаџбини, за све које терен не препознаје. Кад тражимо своје право одмах се тражи „референца“, познавање језика древних Хиндуса, тумачење Хијероглифа и возач авиона F16. Нема везе што онај што је у улози послодавца, или не дај Боже неког „стручњака“, једва просту састави реченицу, он је био „прави“ у „правом“ времену. Извини за све нас који своју младост само по теби памтисмо, твоје име прије оне мама изговорисмо. Извини за све гладне, обесправљене, угашене, тужне, понижене и увријеђене…

За све нас које терен не препознаје, али...Тебе је наш терен препознао, вријеме је да полако идеш! Па ‘ајде полако, нећемо плакати, не дао Бог, мада, обећавам да ћемо играти. Нека ти је широк пут тамо..