Атеизам је жилаво увјерење, баш као и оно религијско. Тачно је да би увођење вјеронауке ученицима слало поруку “с врха” шта се преферира, али то не значи да би такво “утјеривање вјере” било истински продуктивно
Посланица Грађанског покрета УРА Божена Јелушић оцијенила је да вјеронауци није мјесто у јавним школама и да је Црној Гори насушно потребно враћање темељним постулатима образовне реформе започете почетком 21. вијека.
Она је у разговору за “Вијести” казала да у државама окружења није била ријеткост да ученици који су одбили да слушају вјеронауку “буду изложени притисцима и омаловажавању већине у условима снажног процеса реклерикализације”.
Подсјетила је да је Уставни суд Словеније пресудио да вјерски садржаји не могу постојати у јавним школама које финансирају сви грађани.
Истакла је да у Црној Гори постоји предмет историја религија и да је неоспорно да ученици треба да добију информације о “тако крупном друштвеном феномену какав је религија”, али у складу са “грађанским и секуларним приниципима и одређењем државе”.
”Заговорници увођења вјеронауке најчешће ово питање смјештају у контекст људских права. Међутим, исповиједање вјере је добровољна пракса и свако се приватно може молити у сваком тренутку када за то осјети потребу”, казала је она у интервјуу Вијестима, који преносимо:
Какав је Ваш и став ГП УРА о намјери увођења вјеронауке у школе, о чему је недавно говорила министарка просвјете, науке, културе и спорта Весна Братић?
Став ГП УРА је од почетка јасан – вјеронауци није мјесто у јавним школама. Као цивилизацијска тековина, школе су изграђене за образовне сврхе, а не за религијске праксе. Проблем који видим када је ријеч о интервјуу министарке Братић је њено објашњење да ће се то питање рјешавати након што буде потписан Темељни уговор између Црне Горе и Српске православне цркве. На тај начин би утврђена образовна парадигма и њена евентуална промјена биле подређене уговору са једном вјерском заједницом, а не ставовима стручне и научне јавности, који су једини релевантни. Уосталом, наша је држава већ потписала неке темељне уговоре, па се ово питање ње покретало на начин како се то сада чини. Овакав став ГП УРА свакако не доводи у питање могућност да се вјерска поука тражи и добије у вјерским институцијама.
На другој страни, Црној Гори је насушно потребно враћање темељним постулатима образовне реформе започете почетком овог вијека, као и њено настављање у складу са образовним потребама данашњице. То се свакако не рјешава увођењем вјеронауке.
Зашто сте против идеје да вјеронаука, бар као изборни предмет, постане дио образовног система?
Након распада Југославије само су Словенија и Црна Гора одабрале да вјеронаука не буде предмет у јавним школама. У осталим државама је најчешће био понуђен избор: или вјеронаука или грађанско образовање. Није била ријеткост да ученици који нису бирали вјеронауку буду изложени притисцима и омаловажавању већине у условима снажног процеса реклерикализације наших друштава. Ми у Црној Гори имамо предмет историја религија, што је, по мом мишљењу, најбоље рјешење. Неоспорно је да ученици треба да добију информације о тако крупном друштвеном феномену какав је религија, у свим својим облицима, али на начин који је у складу са грађанским и секуларним приниципима и одређењем државе.
Заговорници увођења вјеронауке најчешће ово питање смјештају у контекст људских права. Међутим, исповиједање вјере је добровољна пракса и свако се приватно може молити у сваком тренутку када за то осјети потребу. Уз то, религијске заједнице имају и простор и друге ресурсе да држе часове вјеронауке свима који то желе. Износе се аргументи да овај предмет позитивно утиче на морал појединаца, да се њиме увећава слога међу људима и заокружује процес образовања чији крајњи циљ треба да буде добар човјек. Нажалост, историја и пракса често говоре другачије, јер и у вријеме када је религија имала апсолутну доминацију није било мање ратова, а многи су се водилиу њено име. Није тешко замислити на који би начин овакав пут ка слози функционисао у нашем дубоко поларизованом друштву, у земљи која “болује” од мањка писане историје а од вишка митологије и стереотипа, и то још на начин да се ученици и ученице додатно дијеле и искључују по вјерској припадности. Уосталом, свако ко то жели лако може видјети како се дјеца и млади сукобљавају на друштвеним мрежама око религијских тема и врло често на милитантан начин истичу сопствену припадност.
Ријеч вјеронаука изведена је из ријечи “вјера и “наука”, да ли и због чега те двије ријечи искључују једна другу? Није ли суштина науке заправо сумња и стално доказивање, док се вјерско учење заснива на вјеровању на ријеч? Може ли вјера бити и наука?
Многи који се баве овим феноменом радије бирају назив вјероучење, управо због тога што назив вјеронаука представља неку врсту оксиморона. Вјера подразумијева проповиједање, а не критичко мишљење, подразумијева вјеру у догму, а не њено довођење у сумњу и критичко преиспитвање.
Из угла вишедеценијске професорице, какву поруку школа шаље ђацима, ако би под једним кровом на часу биологије слушали предавање о научно опште прихваћеној Дарвиновој теорији еволуције – у најкраћем да све врсте, укључујући и човјека, воде поријекло од истог претка, а затим од вјероучитеља чули да је Бог створио човјека, а Исуса родила безгрешна Дјевица Марија…?
Као професорица књижевности, никада нисам пропустила да ученицима и ученицама предочим аспекте религије у анализи и литерарној критици одређеног дјела. У оквиру наставе књижевности су потребне бројне информације из домена религије, а ученици их добијају и кроз наставу историје и посебно историје религија. Другачији је случај са природним наукама и то јесте један од аргумената против увођења вјеронауке – њена конфликтност у односу на науку, рецимо када се еволуција настоји негирати религијским предањем о креационизму. Већ су познате праксе избацивања лекција о Дарвиновој теорији у појединим сусједним државама, као и залагање да се забрани и остракизује абортус и право жене да управља сопственим тијелом. Треба водити рачуна и о томе да су, захваљујући дјеловању разних теоретичара завјере на друштвеним мрежама, све бројнији млади који вјерују да је Земља равна плоча, као и да се много младих радикализује и фундаментализује у озрачју религије. Образовни систем све то мора да превенира и да, између осталог, служи очувању и самог физичког здравља појединаца. О опасностима по здравље свједочи антиваксерски покрет и релативизација вакцинације са позиција вјере, што значајно утиче на јавно здравље. Умјесто да буде правило, у медијима је инцидент то када неки вјерски поглавар позове на вакцинацију.
Колико је хришћанство и у 21. вијеку спремно да чује другачије, често дијаметрално супротно мишљење од свог? У протекле три деценије у Црној Гори нијесу биле ријеткост ни најбруталније увреде и клетве црквених великодостојника упућене “јеретицима”, односно људима који другачије мисле о вјерским догмама.
Амин Малуф упозорава да су идеологије пролазне, а да су религије вјечне. Оне могу бити постиснуте извјесно вријеме, али се потом враћају попут клатна, додатно оснажене ресантиманом у односу на вријеме када су биле потиснуте. Зато им и данас може бити да не прихватају промјене, иако оне ипак постоје. Нажалост, код нас је религијско осјећање често прожето етнофилетизмом, а на мети црквених великодостојника су и особе другачије сексуалне оријентације. Извориште свега је ригидни патријархат којим су дубоко прожете све велике религије.
У којој мјери је и хришћанство ипак еволуирало, католичка црква је по оптужбама инквизитора прије нешто више од четири вијека спалила Ђордана Бруна, а нешто касније у кућни притвор ставила Галилео Галилеја, аутора чувене – “ипак се окреће” (Земља око Сунца), да би крајем 20. вијека папа Јован Павле Други јавно признао да су били у праву?
Мукотрпан је и спор пут цркава ка истинској инклузивности и признавању могућих огрешења и одговорности. Еволуција на том плану свакако постоји јер је немогуће сачувати баш све догме у друштву које се непрекидно мијења. Тако је и папа Фрањо недавно именовао жену на високу бискупску функцију, како би учинио правичњим доношење одлука у цркви.
Сматрате ли да би увођење вјеронауке у школе представљало и својеврстан обрачун с атеизмом?
Атеизам је жилаво увјерење, баш као и оно религијско. Тачно је да би увођење вјеронауке ученицима слало поруку “с врха” шта се преферира, али то не значи да би такво “утјеривање вјере” било истински продуктивно.
Шта вјеронаука у школама може донијети добро када је ријеч о изградњи грађанског друштва у Црној Гори, у колико држава Европске уније постоји тај вид црквеног учења у оквиру образовних установа?
Не видим који би квалитет донијело увођење вјеронауке у јавне школе иако у доста држава ЕУ постоји нека форма вјеронауке, по правилу уз принцип добровољности. Мислим да има доста разлога да на уму имамо примјер Словеније. И њихов и наш Устав прописује одвојеност вјерских заједница од државе. Након тужбе дијела словеначких родитеља који су жељели увођење вјеронауке, њихов је Уставни суд пресудио да вјерски садржаји не могу постојати у јавним школама које, између осталог, финансирају сви грађани. Словенију помињем због тога што смо деценијама живјели у истој држави и дијелили исти друштвени оквир и исте образовне политике. Сматрам да се према увођењу вјеронауке треба однијети на исти начин, а додатни разлог је много лошије црногорско искуство друштвене поларизације која се, нажалост, и појачала.
С обзиром на чињеницу да су атеисти дебела мањина у Црној Гори, сматрате ли да би онемогућавање увођења вјеронауке у школе представљало својеврсан терор мањине над већином?
Много је мањина у Црној Гори и управо стога је важано чувати јавне политике на начин да остану инклузивне и демократске у сваком погледу. Занимљиво је да су у Југославији Црногорци били најмање религиозни па су се онда преобразили. Ко зна какве су све преобразбе могуће и како ћемо једном гледати на ове данашње. Несумњиво је да ће религија и тада постојати и тако и треба да буде. Међутим, надам се да ће бити много више критичког мишљења и много више толеранције него што је има сада.
Колико времена је потребно за израду наставног плана за вјеронауку, чак и ако би о томе био постигнут најшири друштвени договор који је поменула министарка Братић, хоће ли актуелна Влада и(ли) министарка просвјете потрајати толико?
Израда неког наставног плана не мора дуго да траје, али постоји низ услова које треба испунити прије него што се одређени предмет нађе у курикулуму. То колико ће Влада трајати не умијем да коментаришем, знам само да расправу о сваком питању које има потенцијал да дијели грађане треба водити на инклузиван начин и уз укључивање укупне стручне и лаичке заинтересоване јавности.
Није тешко замислити на који би начин овакав пут ка слози функционисао у нашем дубоко поларизованом друштву, у земљи која ‘болује’ од мањка писане историје а од вишка митологије и стереотипа, и то још на начин да се ученици и ученице додатно дијеле и искључују по вјерској припадности. Уосталом, свако ко то жели лако може видјети како се дјеца и млади сукобљавају на друштвеним мрежама око религијских тема и врло често на милитантан начин истичу сопствену припадност…