Борба против организованог криминала и корупције подразумијева широк спектар активности и мјера на сузбијању тих појава које, по свим релевантним оцјенама, могу угрозити виталне интересе Црне Горе
Борба против организованог криминала и корупције подразумијева широк спектар активности и мјера на сузбијању тих појава које, по свим релевантним оцјенама, могу угрозити виталне интересе Црне Горе.
Да би се држава успјешно изборила са тим појавама потребна је сагласност свих субјеката и укључивање цјелокупних потенцијала друштва, усклађено ангажовање државних институција и обезбјеђивање њиховог ефикасног дјеловања.
Изнад свега, на највишем државном нивоу су потребне усаглашене процјене безбједносних ризика, изазова и пријетњи на основу којих би се плански употребили надлежни државни органи и институције. Стање у Црној Гори у континуитету показује да не постоји озбиљан приступ овом проблему, нити је до сада постојала политичка воља да се било шта озбиљније предузме на плану сузбијања организованог криминала и корупције.
Последња дешавања у вези са хапшењем чланова криминалне групе из Котора то потврђују.
Група је, као што смо упознати, ухапшена због сумње да су створили криминалну организацију која је починила и планирала више тешких кривичних дјела, за које је запријећена казна и до 40 година затвора.
Ухапшеној криминалној групи је најприје одређено задржавање до 72 сата након саслушања у Специјалном државном тужилаштву, да би, након саслушања у Вишем суду код судије за истрагу Мирослава Башовића, они били пуштени да се бране са слободе.
Пуштање на слободу чланова групе је још један доказ да не постоје елементарни предуслови за обрачун државе са криминалом што је свакако последица потпуне криминализације друштва али и очитог несналажења и неодлучности нове власти да се ефикасно супростави тој појави.
Сада се показује колико се само времена изгубило након побједе на изборима 30. августа прошле године око калкулисања и надгорњавања унутар владајуће коалиције при дефинисању предлога за измјену законске регулативе о раду тужилаштва и кадровских промјена у сектору безбједности које још увијек нису доведене до краја.
Истовремено, ови догађаји су до краја оголили стање у Црној Гори и показали ко је на страни организованог криминала и корупције, а ко на страни оних који се тим појавама покушавају супроставити. Стекао се утисак да је полиција и руководство МУП-а одговорно приступило реализацији овога посла али су опструкције дошле из појединих дјелова судства и тужилаштва.
Поступање судије Мирослава Башовића није усамљено и оно довољно говори у стању у цијелом црногорском правосуђу и утицају криминалног миљеа на државне институције.
Баошићев поступак, за свакога иоле информисаног црногорског грађанина, није никакво изненађење. Његово поступање у неким ранијим случајевима је потврда посрнућа правосудног система, не због тога што се он у то упустио, већ због чињенице што је свима био познат његов однос према неким предметима, а да при томе нико ништа није предузимао.
Довољно је сјетити се његовог учешћа у истражним радњама у појединим монтираним процесима, пристрасности код предмета против мафијашких група и криминалних организација, гдје се, по свему судећи, према некима односио „као мајка“, а према некима „као маћеха“, стварања услова за застару појединих предмета, а да не говоримо о прикривеној опструкцији у случају убиства Душка Јовановића у оној фази када је полиција посумњала да је у Висбаден послат погрешан ДНК ради идентификације починиоца.
Можемо само замислити како изгледа разјашњавање најтежих кривицних дјела ако се у неком конкретном случају удеси да судија за истрагу буде поменути Мирослав Башовић а тужиоци напримјер Весна Јовићевић или Жељко Томковић, у јавности препознати по вођењу случајева за многа неразјашњена убиства и вођењу неких монтираних процеса.
У малој држави каква је Црна Гора са препознатљивим менталитетским карактетистикама њеног становништва и бројним међусобним везама, мање – више је све познато. Потребно је само да неко утицајан донесе одлуку и објави рат криминалу и корупцији и носиоцима тих активности.
Демонтажа криминалне хоботнице која је, слободно и без увијања можемо рећи, управљала државом последњих 30 година, нема алтернативу и тога морају бити свјесни сви којима се стало до мира и просперитета друштва и државе без обзира да ли су на власти или опозицији.
Као што видимо то неће бити нимало лак задатак јер се има посла са структурама која је 30 година градила систем за себе, прилагођавала институције својим интересима, препустила вођење државе мафији и немилосредно пљачкала њене ресурсе стварајући моћну криминалну мрежу не само у границама Црне Горе и региона, већ и широм других континената.
Довољно је рећи, а то се чује ових дана и са званичних адреса, да је годишњи промет криминалних група који дјелују на територији Црне Горе већи од цијелог државног буџета и да се њихов утицај осјећа, ме само у регионалним већ и свјетским размјерама.
И зато, да би се било шта озбиљније почело радити на плану борбе против организованог криминала и корупције, поред храбрости и одлучности, потребно је јединство свих снага који желе промјене и схватање да без помоћи међународних адреса и њиховог ангажовања на конкретним случајевима свака активност црногорских органа је осуђена на неуспјех, макар у овом почетном периоду.
Државно тужилаштво, судови и полиција имају најважнију улогу у борби против организованог криминала и корупције, не само у оквиру националних граница, већ и на међународном нивоу.
Не улазећи у анализу материјалних и других услова за рад појединих државних институција јасно је да се не спроводе доследно законске обавезе, међусобно не сарађују и једни другима пружају помоћ у откривању кривичних дјела, проналажењу њихових починилаца и њиховом санкционисању.
Осим тога, у разјашњавању најтежих кривичних дјела, вођењу појединих сложених финансијских и истрага за спречавање прања новца, као и рачунарских истрага тужиоци, полиција и судови немају довољно знања и опреме за расвијетљавање таквих кривична дјела, што је посебан проблем све више присутан у Црној Гори.
Нови случај са которском криминалном групом још једном потврђује да, не само што не постоји добра сарадња тужиластва и полиције, већ је присутна и међусобна нетрпељивост и отворена опструкција рада у појединим акцијама.
Подсјећамо да је тај проблем давно детектован па је у циљу побољшања сарадње и комуникације још 2014. године потписан је и Споразум о заједничком раду Државног тужилаштва и Министарства унутрашњих послова – Управе полиције током извиђаја и кривичног поступка.
По свему судећи тај Споразум још није на прави начин заживио у пракси, иако обје стране, како они сами тврде, интензивно и континуирано раде на остварењу његове сврхе.
Полиција у свом раду, посебно током извиђаја, као фазе поступка у којем се по правилу појављује као један од носилаца активности би, по оцјени многих, одређене мјере и радње из њихове надлежности морала предузимати и самоиницијативно, што се у Црног Гори не дешава.
Полиција је овлашћена и обавезна по закону да дјелује и самоиницијативно и да своје поступање не условљава увијек постојањем захтјева или обавезујућег налога тужилаштва, што је постало пракса од 2011. године након увођења тужилачке умјесто судске истраге. Да се досадашње полицијско руководство понашало другачије Црна Гора не би запала у овакву ситуацију и била, као држава, и шире препозната по организованом криминалу и корупцији, шверцу дувана и наркотика, прању новца, великом броју неразјашњених убистава и другим негативностима.
Недореченост појединих законских рјешења су добро дошла највећем броју полицијских руководиоца у самој Управи полиције и шефовима потчињених центара безбједности који су годинама користећи „погодности тужилачких истрага“ и својих положаја стекли огромно богатство до мјере да су постали дио богате елите која је, уско сарађујући са мафијашким и криминалним групама, управљала државом на начин који њима одговара.
Њихова имена су позната и обичним грађанима а њихово понашање препознатљиво по грчевитом настојању да истрају у борби, не за „слободу и част Црне Горе“ како они тврде у последње вријеме, већ за личну слубоду која ће им свакако бити ограничена одлукама неког новог тужилаштва и правосуђа.
Иако је полиција у последњем случају поступала колико – толико професионално, не треба искључити могућност да је неко и од њихових смијењених колега или пак оних који су се заклонили иза нових позиција дојавио судији за истрагу шта му је чинити и дали сигнал појединцима да се дају у бјекство. Зато, препоручујемо да се надлежни органи нове власти детаљније позабаве анализом познате приче специјалног тужиоца Миливоја Катнића о томе како се „против СДТ води специјални рат“, без обзира што Катнићево тужилаштво заслужује све критике за поступање у случају тзв. Државни удар.
На сву срећу у Црној Гори је, шта год ко мислио о томе, присутна бриселска и бирократија НАТО савеза, као и партнерске службе страних земаља које не би никако требало идеализовати, али се ипак може очекивати да се нешто покрене и почне одвијати у неком позитивном смјеру.
Ако би то зависило од нас самих било би изгубљена свака нада.
ИН4С