Пише
Веселин Вељовић
Црна Гора је дефинисала стратешки однос сарадње и партнерства уговорним односом са Европом у процесима интеграција. Но, бројни су примјери недосљедности европских политика када су у питању и Црна Гора и регион Западног Балкана па се ствара утисак немоћи и неспособности у рјешавању било ког значајнијег питања/проблема. Или је, пак, намјера да се недостаци само констатују, а о њима се спорадично арбитрира?
Значајне европске адресе изразиле су забринутост за раст и утицај кинеских инвестиција у Црној Гори. Чудно, јер је та забринутост изостала када су у питању слични примјери у окружењу, у Србији или Хрватској.
ЕВРОПСКО ЋУТАЊЕ
Зато се са правом поставља питање: Што је онда са општеприхваћеном иницијативом европско-кинеског партнерства, тзв. 17+1 у којој учествују бројне европске државе?
Подсјећања ради, и друге европско-балканске иницијативе губе на свом смислу и конкретним резултатима. Берлински процес, Игманска иницијатива, Вишеградска група, Јадранско–јонска иницијатива, Брдо процес би суштински, стратешки и геополитички имале свој значај – ако би оснажиле економски и инфраструктурно регион пројектима као што је, рецимо, изградња Јадранско-јонског ауто-пута који би садржајно повезао регион са европским концептом вриједности.
Умјесто агилног приступа, имамо – шутњу, нарочито према Црној Гори и овдашњим политичким дешавањима. Упечатљиво ћутање у континуитету када је у питању политички утицај и директно мијешање Србије у политичке процесе у Црној Гори, популистичка подршка популистичкој новоуспостављеној власти; ћути се на стварање атмосфере линча, прећуткују се незапамћени притисци званичне политике београдског режима и СПЦ као продужене руке великосрпске хегемоније…
Тамо гдје нестаје територија званичне Србије, наставља дјеловање њихов духовни стожер који чува јединство ,,српских земаља“. Како на други начин посматрати националистичко дивљање СПЦ у Црној Гори, а посебно њено активно учешће у изборном процесу у циљу додатног притиска на грађане? Сјетимо се сцена из вјерских објеката, политичких лидера како добијају ,,благослове“ и инструкције за своје политичко и друго дјеловање…
КЛЕРИКАЛИЗАМ И НАЦИОНАЛИЗАМ
Нова клерикална, антицрногорска и антиграђанска власт, којом управља/манипулише СПЦ практично је експонент званичне Српске државне/Вучићеве политике према Црној Гори. Очита је намјера да се црногорски државни простор присаједини Србији и тако учини власт једне старе медитеранске државе намјесницима и слугама београдског режима, све у циљу остваривања концепта ,,српског света/полусвета“…
Чињеница је да ће актуелна и привремена, просрпска Влада Црне Горе потписати документ Темељног уговора са Српском православном црквом – туђом црквом, туђе државе у функцији туђих интереса. Прецизније речено: СПЦ је припремила и потписаће темељни уговор сама са собом, само га је претходно усагласила са Вучићем и званичном српском политиком.
Суштинско је питање: колико је Европе стварно остало на Балкану, зар Европа не види да Вучићева политика у континуитету ствара регионалне нестабилности? Српски повампирени и приземни национализам уноси у државе региона – агресивност, исказује хегемонију и показује територијалне претензије. Стога не чуди српски утицај на Македонију, Косово, БиХ, па и Хрватску.
Али, приоритетна мета је – Црна Гора. Радикализацију/шешељизацију црногорске политичке сцене уводе странке просрпске, националистичке оријентације у свом дјеловању. Управо ти радикални елементи загађују јавни и политички живот црногорског парламентаризма, донедавног примјера интелектуалне елите региона. Новоуспостављена радикална политичка профилација – уз недостатак поштења и чојства а вишак бешчашћа, примитивизма, насиља, говора мржње и силеџијства – унизило је брижљиво изграђивану и његовану слику црногорског парламентаризма.
Доминира политика крајње деснице, оличена у снагама нове парламентарне већине са креаторима и идеолозима из Београда, попут Антића, Раковића, Добросављевића, протагониста српског ,,полусвета“.
ПОХОД НА ЦРНУ ГОРУ
Црногорски народ је преживио подвале, егзодус и жртве срамне 1918. године са историјски познатим посљедицама. Други свјетски рат је страдалничка епопеја црногорског народа, чије су витештво и храброст запањили свијет.
Педесет година касније, у ратовима с почетка деведесетих прошлог вијека, Црна Гора је насилно уведена под утицај српске цркве и српске политике. Дјеловало је, након 2006. године и обнове независности да се Црна Гора ослобађа тих клијешта. Али, најновији поход СПЦ на црногорску грађанску државу, почео је 2020. године и још траје.
Покушава се скрајнути, утишати истина да је политика Српске цркве, која се својевремено поистовјетила са четничком идеологијом и промовисала је, доживјела историјски крах у Другом свјетском рату и тешке војне поразе у операцијама партизанских и народноослободилаких снага, посебно у 4 офанзиви, такозваној ,,Битки за рањенике“ када су четничке снаге доживјеле пораз из кога се у војничком смислу никада нијесу опоравиле, а докрајчене су у завршним операцијама за ослобађање Југославије на Зиданом мосту.
Данашња прича о такозваном ,,братоубилачком рату“ коју пропагирају новочетници али и свештеници СПЦ је покушај замјене историјских истина и фалсификовање чињеница. Дакле, није се радило о братоубилачком рату како је то СПЦ годинама спочитава, бјежећи од истине и чињеница, него издајничким колонама које су – у сарадњи са окупаторима и у организацији четничких снага – починиле најстравичније злочине над властитим становништвом, а након тога покушале да побјегну и емигрирају као и њихова влада. Четништво и СПЦ су неодвојива и нераскидива цјелина и заједничка идеологија.
Дакако: историјска је истина да је мањи број свештеника СПЦ учествовао у партизанским јединицама, а неки од њих исказали су јунаштво и храброст вриједно сваког поштовања. Међутим, СПЦ о тим херојима не говори са поносом и пијететом, они су просто заборављени као ,,ружна страница историје“. И тада и сада СПЦ сатанизује антифашизам као темељну вриједност, са поносом говори о издајницима, а ратне злочинце промовише у свеце. Под таквим утицајем цркве у Србији су изједначили борце Народноослободилачког рата и оне који су сарађивали са окупатором.
ЈЕДИНСТВО СПЦ И НОВЕ ВЛАСТИ
Нажалост, једина институција која и данас у модерној Црној Гори без резерве баштини четништво је СПЦ. Са појавом нове власти у Црној Гори – сада то чине заједно!
СПЦ се поистовјетила са четништвом као историјском категоријом, кроз утицај и образовање нових кадрова на темељима назадних вриједности. Сад им је потребно потписивање Темељног уговора са Владом Црне Горе да ,,озаконе“ то ново јединство и да покушају да потчине Црну Гору.
Процес пуштеног ,,духа зла и несреће“ трајаће док се не сузбије и ограничи незаслужена моћ и снага СПЦ у свим областима друштвеног живота.
Извор: Побједа