Лепосавић је током интервјуа питао кандидата, поред осталог, и о његовој некадашњој политичкој функцији и наводима да је учествовао у кампањи ДПС-а што до данас није демантовао
Мираш Радовић, бивши министар правде у Влади Мила Ђукановића није данас на сједници Судског савјета изабран за предсједника Врховног суда Црне Горе.
Он је добио пет гласова на Судском савјету, што је недовољно за његов избор. По Уставу, за избор предсједника Врховног суда потребна је двотрећинска већина од десет чланова, односно седам гласова. Због тога, избор предсједника Врховног суда враћен је на поновни поступак, сазнаје Борба.
Овакав, неочекиван епилог десио се заслугом министра правде, људских и мањинских права Владимира Лепосавића који је питањима спријечио обману кандидата Радовића који је Судском савјету излагао програм петогодишњег мандата а да му заправо функција судије престаје за мање од годину и по дана по сили Устава, због испуњења услова за старосну пензију!
Овим је спријечена дубља институционална криза у правосуђу и тежа блокада правосудног система, али је сасвим чудно и забрињавајуће да су Радовићеве колеге судије Врховног суда знале за ове чињенице и упркос њима одредиле Радовића као кандидата за предсједника Врховног суда.
Министар Лепосавић је на овај начин отворио горућу тему дубоко укоријењеног непотизма у црногорском правосуђу које захтјева снажан и системски одговор, нарочито у погледу рјешавања проблема у преговарачким поглављима 23 и 24 али и гаранција основних људских права и слобода грађанима Црне Горе.
Министар правде је, могло се чути, инсистирао на немогућности кандидата за предсједника Врховног суда да спроведе петогодишњи план рада будући да му за већ годину ипо дана по сили Закона и Устава престаје судијска функција.
Лепосавић је током интервјуа питао кандидата, поред осталог, и о његовој некадашњој политичкој функцији и наводима да је учествовао у кампањи ДПС-а што до данас није демантовао.
Подсјетимо, Радовић је некадашњи министар правде у Влади Црне Горе.
Обављао је ту функцију у влади Жељка Штурановића, у којој су своје мјесто пронашли „доајени“ црногорске политичке сцене попут Милана Роћена, Милутина Симовића, Бранимира Гвозденовића…
Ипак, „министровање“ у ДПС-влади није једина „пикантерија“ у биографији судије Радовића. Наиме, он је 2009. године као министар правде од Владе Црне Горе добио стамбени кредит од 40.000 евра иако је имао стан од 86 квадрата, а само неколико година након те позајмице пријавио је да има уштеђевину од 58.500 евра. У МАНС-у су урадили анализу Радовићеве имовине и утврдили да је он након позајмице од Владе купио два аутомобила и опет успио да има уштеђених скоро 60.000 евра.
„Судија Врховног суда Мираш Радовић ће до 2029. године морати брижно да одваја око 40 евра мјесечно како би вратио више него повољан државни стамбени кредит од 40.000 који му је дат прије десет година. За то вријеме бивши министар правде је стекао значајну имовину, што доводи у питање оправданост владине одлуке о додјели кредита.“, истакли су из МАНС-а.
Судија Радовић је, како наводе, 2009. године као тадашњи министар правде од Владе Црне Горе добио стамбени кредит вриједан 40.000 евра уз обавезу да држави врати тек четвртину тог износа, док му је више од 30 хиљада евра поклоњено. Стамбено питање Радовића тада је „рјешавано” иако је тадашњи министар у Подгорици имао стан од 83 метара квадратних.
„Иако је у имовинском картону државни кредит пријављен 2009. године, до проширења стамбених капацитета је дошло тек три године касније, када је Радовић пријавио стан од 109 квадрата. Ипак, прије него што је на овај начин „ријешио” стамбено питање, Радовић је 2011. године за своју породицу купио возило „шкода фабија”, које је регистровано на његову тада незапослену кћерку. У том периоду породица Радовић није пријавила било какву штедњу или нови кредит, па је остало нејасно одакле је финансирана куповина возила вриједног најмање десет хиљада евра.“ истакли су.
Наредне двије године Радовић је уштедио још 15.000 евра, од чега је 2014. године купљено још једно возило марке „шкода”.
„Већ 2015. године породица Радовић пријављује укупну штедњу од 40.500 евра, што је више него укупан кредит који је одобрен за „збрињавање” Радовића. Важно је напоменути да су укупни приходи породице Радовић за претходну годину износили нешто преко 36.000 евра, па није јасно из којих извора потичу не мала средства која се воде као штедња. Од тада је породична штедња Радовића годишње расла у просјеку за по 10.000 евра, а у задњем имовинском картону за 2018. годину се наводи да она износи чак 58.500 евра. Све наведено, када се узму у обзир и купљена возила, показује да је Радовић успио да уштеди готово троструки износ који му је додијељен као „помоћ”, навели су у МАНС-у, пренио је Дан.
Један Мираш, а пет Комисија
Осим што је судија Врховног суда, Мираш Радовић обавља и бројне друге функције. Тако се породични буџет Радовића својевремено попуњавао и радом у Комисији за полагање правосудног испита, Комисији за полагање нотарског испита, Вијећу за оцјењивање судија, Комисији за нормативну дјелатност Тужилачког савјета и Комисији за израду грађанског законика. Осим рада у бројним комисијама, Радовић је пронашао времена за предавања у Центру за обуку судија и у Државном тужилаштву.
У МАНС-у истичу да јавност има право да зна ко је све добио кредит или стан од државе, а нарочито под којим условима је то одобрено. Посебно је важно да та информација буде јавна за носиоце правосудне функције због неспорне осјетљивости њиховог посла. Сакривање ове информације отвара огроман простор за сумњу у мотиве давања и узимања таквих кредита, те у могућу трговину утицајем. Ово нарочито у случајевима када се јавним функционерима „рјешава” стамбено питање по неколико пута, или уколико већ имају стан.