НАРЈАН МАР
или
ЛЕПОТЕ РИБОЛОВА ЗА ПОЛАРНИМ КРУГОМ…
Пише: Владан Јевтић
Тек са Facebook-ом, сам, у „потрази за изгубљеним временом“, почео да бележим и објављујем утиске и сећања са путовања на којим сам, пословно или туристички, био… И кад сам већ кренуо са тим, не могу да не напишем пар речи о најсевернијој тачки планете (за сада) на којој сам се нашао, о граду Нарјан-Мару, главном граду Јамало-Ненецког округа, једног од најсевернијих делова Руске Федерације, ако ни због чега другог то због жеље да ми једног дана унуци знају где им је деда био…
Нарјан-Мар се налази „изнад” северног поларника или Арктичког поларног круга. Ко се мало сећа географије зна да је то паралела на 66°33’44“ северно од Екватора. Од те имагинарне линије почиње царство вечног мраза и поларног дана односно поларне ноћи, што значи да одатле макар један дан у години нема ноћи а један нема дневне светлости… А што северније то страшније, односно дуже… У Нарјан Мару летњи период, без мрака, траје око 2 месеца… Ја сам тамо био у том периоду, јуна, када је температура позитивна, до двадесетак степени, тако да нисам осетио хладноћу ових крајева. Већ је био “свануо поларни дан“, па нисам имао прилике ни да видим како тај град изгледа ноћу…
Шта сам, ког ђавола, тражио тамо? Па кад радите у БК Компанији, а кад је на челу њеног руског дела човек енергије Драгомира Карића, онда морате на све да будете спремни. Тако смо и ми, група од пет архитеката, по договору са тадашњим гувернером Јамало Ненецког округа „запуцали“ на север, на „крај света“, е да би направили пројекат потпуног урбанистичког преуређења града, као и реконструкције старих објеката и градње неких нових, савремених…
Тај нас је захтев у почетку мало уплашио… Занели смо се, мислећи да нас чека задатак који је стајао пред чувеним Османом (Haussman) крајем 19. века, који је потпуно „претумбао“ старо градско језгро Париза…
“Кад, ми тамо а оно, међутим…”
Тај град, који има нешто око двадесетак хиљада становника, подсећа, отприлике, на неко широко, блатњаво банатско село, додуше, без неизбежних равничарских гусака и солидних, у једну линију поређаних, немачких кућа… Потпуна слобода за архитекте, јер, до нас, тешко да је неки наш колега много „ломио главу“ урбанистичким проблемима овог градића…
Путовали смо преко Архангелска, града који је удаљен на нека два сата лета од Москве, право на север. Од Архангелска до Нарјан Мара се лети још око сат…
Аеродром је изгледао доста тужно, али, боље нисам ни очекивао… Иначе, пруге до Нарјан Мара нема, последња железничка станица се налази у граду Усинску, на скоро 400км од њега… Аутомобилског пута такође нема, сем зими, када се иде по „зимнику“ – залеђеној земљи и смрзнутим рекама, јер је лети то обично, непроходно блато…
Лети се долази или бродићима, (Нарјан Мар се налази на реци Печори, која се улива у Баренцово море) и авионом или хеликоптером. Тужно све то изгледа, наравно…
Људи су, наравно, као и свуда у сличним крајевима Русије, изузетно љубазни… Мало збуњени пред странцима… Просто не можете да поверујете да они припадају истом народу као московске, печене и свим бојама премазане „ајкуле“, посебно када се ради о бизнис релацијама…
У оваквим крајевима домаћини обично имају други проблем – како да своје гостопримство и најискреније, отворене емоције покажу, чиме да вас угосте и услуже…
– Питај их где бисмо могли вечерас да нађемо неки добар италијански ресторан, да поједемо неку добру пасту или пицу, баш то ми се, нешто, једе! – каже ми, у колима, док смо ишли од аеродрома до хотела, мој друг и колега, архитекта Зоран Митић, који је тек дошао из Београда, није знао ни речи руског језика и очигледно није имао представу где је стигао…
Ја, мада сам знао одговор, „штоса ради“, преведем његову жељу нашим домаћинима…
-Шта?! – питају они, гледајући час у мене, час један у другог – У нашем граду нема ничег што може уопште да се назове рестораном, скрушено ми одговарају, понављајући, себи у браду, опорављајући се од шока: “италијански ресторан, италијански ресторан?!?!?!”
– Имају феноменалну, наполитанску пицерију, кажу да им је паста “карбонара” незаборавна, вечерас идемо тамо- „преводим“ ја Зорану, дајући му шансу да се мало радује…
А вечерали смо у хотелу, у једној од наших, не баш веселих, совјетским духом натопљених соба – кобасице, сушене рибе, поврће, уз црни, ражани хлеб и наравно, доста вотке… Све су нам то донели љубазни домаћини, уз обећање да за сутрадан имају изненађење за ручак.
Сутрадан, после радног дела наше посете – пријема код гувернера и градоначелника, као и прикупљања података за израду пројеката – домаћини су нам открили да су решили, с обзиром да немају ресторан где бисмо могли заједно да ручамо, да нас поведу у риболов, на свежу рибу. То је деловало доста занимљиво, радо смо се одазвали…
Ех, да смо знали…
Укрцали смо се на мали бродић, на реци Печори… Река Печора је иначе једна од већих руских река. Дужине је око 1800 километара и има чак 35.000 притока! У њеној води плива 32 врсте риба, па не треба да будете професионалац да бисте на’ватили и похвалили се са неколико кила рибе!
Пејзажи на реци често личе на оне из „Господара прстенова“, а чудном осећају да сте у потпуној дивљини доприноси и то да немате сигнал за телефон, интернет нити билу какву везу са цивилизацијом.
Постоји још једна врло интересантна, ендемска појава на Печори, а то је на њој постоје острва која – пливају! Да би задржали неке од њих, локални риболовци их често побијају за дно реке, дрвеним коцима…
Домаћини су нам дали прибор за пецање, објаснили како се лови риба у овим крајевима… Никад нисам био баш неки риболовац, нити ме то баш нешто посебно привлачи, али ми је то овде, у овом амбијенту, деловало изазовно, авантуристички… Међутим… Нису рибе оно што смо запамтили са овог „пикника“, већ једна напаст која је све покварила – комарци!
Тешко да било који нормалан Европљанин, који није нешто слично доживео, може да замисли какву муку могу да представљају ови мали, непријатни створови. Када су у толиком броју! Погрешно… Нема тог броја… Ја мислим да у оваквом случају треба да се мере на кило! Тоне!
Представите ситуацију да не можете да једете, да зинете, јер ће вам десетак гадова ући у уста… Улазе у уши, у нос! Ако ударите себе по руци, убијете их 5-6, минимум… Ту сам схватио да је истина оно што сам још раније слушао о сибирским пространствима и мочварама – да комарци убијају крда јелена! Једноставно, уђу у ноздрве и уста јелена и угуше их!
Имали смо утисак да ће се тако завршити и наши животи, ту на том броду, на реци Печори, изнад северног поларника!
И док смо ми испљувавали комарце из уста, махали рукама и ногама, ударали себе и једни друге по свим деловима тела, наши домаћини су били мирни, само повремено машући рукама испред себе… Смејали су се некако наивно, као деца, гледајући наша копрцања, дајући нам неке практичне савете, који су, истина, мало помагали…И док се бродић кретао, још се некако могло живети… Чим стане – почињу сцене из “Ратова звезда”!
Осим комараца, можете да будете жртва још једне злогласне сибирске “звери” – мушице! У скоро свим деловима Сибира локални становници ће вас сигурно упозорити да се чувате мушица више него комараца, њихови убоди су изузетно болни, и дуго не пролазе. Ми смо имали срећу да нас овога пута нису нашле, или је нека смрдљива маст против инсеката, који су нам домаћини дали и којом смо се намазали у дебелим слојевима, деловала на њих, па су нас заобилазиле… Комарци, на нашу несрећу, нису!
Рибе су се ловиле лако, уловили смо их доста, чак и ми без икаквог искуства… Пекли смо их на роштиљу, директно на броду… Неке смо, по препоруци домаћина, пробали “живе“, непечене, само очишћене и посољене… Лови се на “мушицу”, мада их има толико да вам се чини да бисте “голим рукама” могли да их хватате… Има чувеног тајмена, штуке и неких чија имена не бих знао да преведем: јерш, црвена риба-харијус, плотва, окуњ… Али, ко је о томе размишљао, коме је било до риба? Остали смо гладни, изуједани, изнервирани али, чудом, ипак – живи!
– Хоћемо ли поново у риболов? – питају, сутрадан, домаћини, кроз осмех…
– Неее! – вичемо, хорски, ми, као по договору – дајте ону кобасицу и црни хлеб, много нам се то свидело…
После ове прве посете, био сам још једном у овом далеком граду… “Одрадили” смо неколико пројеката… Хотел “Печору”, на пример… Од детаљног урбанистичког преуређења су одустали… Био је то превелики залогај, закључили су…
Ја тако нисам никад био зими у Нарјан Мару. Хладна је и дуга та поларна ноћ. Знам како изгледа сибирски мраз, доживео сам чак и -55 степени у Јакутску, -40 у Тобољску, и сличне температуре у Новосибирску, Владивостоку, Омску, Ханти Мансијску, на Чукотки и по другим крајевима непрегледних Руских територија источно од Урала, где ме је судбина водила… Није то пријатно…
Али, ако бих бирао – боље је у Сибиру, ипак зими, него лети…Макар нема комараца, мушица и осталих немилосрдних зверова!
Осим тога, имате више времена да, у дугим, хладним сибирским ноћима, седите са овим, цивилизацијом још не толико исквареним људима, пијете вотку, једете сирову, смрзнуту рибу – “строгањину”, певате чувену “Ој, мароз, мароз!” и закључите да овај, наизглед сасвим другачији, необичан свет ипак има неке, не баш просте, али дубоке, везе са вама…
————
На фотографијама – река Печора и град Нарјан-Мар