На данашњи дан, 17. јануара 1468. године у Љешу је од куге умро Ђурађ Кастриот Скендербег, син Ивана Кастриота.

Ђурађ Кастриот познатији као Скендербег био је борац против османских освајача и исламизације. Скендербегов дјед, Павле Кастриот, доселио се у Јањину у Епиру као српски кефалија. Скендербегов отац, Иван Кастриот, био је кнез Епира, који је држао Мат, Кроју, Мирдиту и Дибер. Његова мајка, Војислава, била је принцеза српског поријекла који су дошли из области данашње Македоније. Иван Кастриот је био међу првима који се супротставио упадима Бајазита I, међутим, његов отпор није имао никакав значајан ефекат. Султан га је натјерао да плаћа данак, а да би осигурао вјерност племића тих крајева, Турци су одвели Ђурђа као таоцa. Скендербег је у Љешу 1444. године сазвао племенске главаре Арбаније и Црне Горе, како би се заклели да ће заједнички ратовати против Турске. Због борбе против Османлија прво га је глорификовала Католичка црква (иако је током свог живота био и муслиман и православац), а убрзо и словенски народи са Балкана, који су га сматрали својим националним херојем. Скендербегова борба против Османлија, међутим, није била општи устанак становника Албаније против Османског царства. Становништво великих градова у Албанији, који су на југу припадали Османлијама, а на сjеверу Венецији, није га подржавало док су његови борци припадали различитим етничким групама попут Срба, Албанаца, Грка и Цинцара. Османски војници против којих су се борили ниjeсу били Турци из Анадолије, већ локално становништво које је било вољно да се бори против припадника свог народа у редовима Скендербегових снага.

Почев од XV вијека Скендербег је био предмет бројних књижевних и умјетничких радова. Скендербегове војне вјештине су Османлијама представљале велику препреку и у многим западноевропским земљама сматран је примјером борбе хришћанства против османских муслимана. Иван Кастриот је са своја три сина: Репошем, Костадином и Ђурђем, купио у Хиландару за себе и своје синове братствене удијеле, што им је давало право да се тамо склоне и пребивају, у случају ако би им Турци отели њихове земље и протјерали их из отаџбине. Споразум о овој куповини обавио се 1430. године у Хиландару. Том приликом је Иван Кастриот са синовима, склопио уговор са хиландарским игуманом Атанасијем. Према том уговору, управа манастира Хиландара уступила је Ивану и његовим синовима, за становање за „шесет флорина“ пирг Св. Ђорђа. Ова кула је сачувана све до данашњих дана у Хиландару и носи назив Арбанашки пирг. Поред тога, Иван и његова три сина, имали су право на четири адрфата, маслињаке, винограде и остале принадлежности које су припадале томе пиргу. У унутрашњем нартексу главне хиландарске цркве, у сјеверном зиду, налази се једна ниша, полукружног облика, с фреском Богородице с Христом. Око ове фреске налазе се ликови Св. Симеона и Св. Саве српског. Испод ликова налази се натпис: »Престави се раб’ божии Репош’, доукс’ илирскии, 6939 (1431. година). Према овим подацима Скендербегов брат Репош је неко вријеме живио, а потом и умро као световњак у Хиландару. У Хиландару је умро монах Јоаким Кастриот, што се види из једног записа хиландарског рукописа (доспио у Румјанцевски музеј у Москви): „ Сего 2. (маја) престави се Кастриот, мни (шки) же Иоаким монах“. Свакако, ради се о Ивану Кастриоту, који се вјероватно пред смрт повукао у Хиландар и замонашио.

Приредио: Миомир Ђуришић