„Црне Горе нема без слободе, Бећковићево пјесничко ђело, естетски мјерено и измјерено, уврстило се у свевремене споменике таквој, слободној Црној Гори. И када се учини да се онај његошевски човјек некуд изгубио, заједно са својим прегнућем, свијешћу и слободом – докле год његошевски пјеснички филозофски аманет ођекује – Његош је међу нама.” (Мило Ђукановић о Матији Бећковићу 1998. на Цетињу, када му је лично уручио Његошеву награду)
“Језик којим он пише има везе са српским колико са француским. Једнако се не разумије у Београду и Паризу. Читав живот је посветио негацији Црне Горе, црногорске нације и културе. И умјесто да га доживиш као симпатичног козера или као мање или више талентованог пјесника, ти слиједиш његове политичке идеје. Еј, па то је лудило. То је суицид. Тај Бећковић о којем причамо је саопштио велику политичку мисао – Косово је најскупља српска реч. И умјесто да се народ спрда са тим, то постаје државна политика.” (Мило Ђукановић о Матији Бећковићу 2020. године у емисији Тв Фаце)
Obojica su komunisti, bili i ostali i mogu da pričaju do zore. Kako je mogao Bećković, sin četničkog komandanta, da bude u uredništvu u vrijeme kad se komunizam nije krio? Samo ako je bio njihov i ako se odrekao svojeg oca, iako mu je poslije, ali mnogo kasnije, i pjesmu posvetio. Za sve što objavi Matija za to i dobije nagrade. Pa nije on jedini i najbolji, uz sve uvažavanje nejgovog rada. Sve što progovori, to je i najpametnije, a kad se sve sabere, ništa i nije rekao. Družio se sa Milovanom Đilasom i Dobricom Ćosićem, a savremena istoriografija će donijeti sud o tome da li su bili i zločinci, a već sada je dosta materijala i dokumenata koji ukazuju da su to i bili. Nijesu bitni ni Bećković, ni Đukanović, bitan je narod koji se doziva pameti i bolje uočava obmane.