„Његове изјаве су иначе понајгори текстови те врсте и на ту тему – лошији чак и од Аџићевих историјских бесмислица. Аџић се, макар, труди, а Ђукановић без стида сипа исти концентрат полуистина и цијелих лажи неуморно и пред свакога, па шта и колико прође“
Пише: Горан Даниловић
Предсједник Црне Горе Мило.Ђукановић живи у једној врло прагматичној лажи од које се макар последње двије деценије могла градити и неограничена извршна власт. Хиљаду пута поновљенс лаж постаће истина – додуше, на тренутак, макар се то тренутно отегло и недопустиво дуго.
Последња варијација на исту тему гласи: „Србија покушава да докаже да је Црна Гора српска држава, да су Црногорци заправо Срби, да не постоји црногорска црква, култура… „
Ко из Србије покушава? Цијела Србија или неки појединци? У континуитету или спорадично?
Слободан Милошевић је у вријеме дивљања национализама непопустљиво и увијек говорио о “ братском српском и црногорском народу“, уосталом као и Ђукановић тога доба.
Гдје и када је Војислав Коштуница спорио постојање Црногораца? Тадић? Па зар није међу првима, ако није и први, честитао независност Црној Гори? Тома Николић? Зар га Ђукановић није прогласио за свог пријатеља и примио званично чак и када је он био само предсједник СНС? Вучић? Када и гдје је то актуелни предсједник Србије рекао да су Црногорци заправо Срби? Зар Ђукановић није говорио да су односи између Србије и Црне Горе најбољи у минулих четврт вијека, и то недавно, прије свега неколико година?
„Перманентан је вишевјековни напор из Србије, којег артикулише великосрпски национализам, да присвоји Црну Гору и учини је дијелом српског државног национланог и културног идентитета, зато су и били против црногорске независности“ У контексту само овлаш до сада објашњеног јасно је да је цитирани дио Ђукановићевог говора брутална неистина и политичка јадиковка због пропалог пројекта приватизовања државе.
Његове изјаве су иначе понајгори текстови те врсте и на ту тему – лошији чак и од Аџићевих историјских бесмислица. Аџић се, макар, труди, а Ђукановић без стида сипа исти концентрат полуистина и цијелих лажи неуморно и пред свакога, па шта и колико прође.
Чак ни најексплицитнији српски политички субјекти у Црној Гори одавно не споре ни Црногорце, ни црногорство – говоре о српском народу у Црној Гори и његовим правима. Ђукановић нема и није имао проблем са Србијом око српства него са оним великим дијелом Црне Горе који је прогон и стигматизовање Срба и српства доживљавао и доживљава као покушај властитог, колективног истребљења. Незаинтересевонаст Србије за проблеме Срба у Црној Гори била је огромна и увредљива све до уназад неколико година. Ђукановић је и институционално Србе, своје суграђане и историјски народ Црне Горе, гурао у националну мањину како је његово владање одмицало и измицало свакој контроли.
Много је исплативије, међутим, закачити се за изјаву којег историчара из Србије или јавне личности и представити је националним пројектом Србије, него прихватити чињеницу да те властити народ оптужује за превару и прогон на националној основи.
Србима у Црној Гори не треба стратегија из Београда да би знали ко су и од кога су и да би видјели како им Ђукановић скоро двије деценије припрема преименовање културе, језика, памћења и судбине. Неки од његових пријатеља из Београда, који су данас дио опозиционе политичке сцене, никада нису изговорили ријеч одбране за српски народ у Црној Гори. То му дакле, није одмагало, напротив.
Ђукановић на срећу завршава политичку мисију у Црној Гори а да нажалост није много научио о њој. Незнање, међутим, није оправдање, а злоупотреба незнања и манипулација неистином су за одговорност.
Србе из Црне Горе никада није било могуће сатјерати у тор и омеђашити страховима. Тако је било увијек; и у оној дрзави која се некада звала Црна Гора и Брда или и у оној старој Црној Гори пруженој само на нахије. И тада, у историјски најтежим временима, те Црне Горе су готово увијек невољно увозиле ратове и извозиле српство. Нису криви Срби, а понајмање је крив званични Београд, што се Ђукановић мијењао и политички и национално брже него ико у историји. Да су те измјене доносиле добро и напредак теско бисмо их пратили камо ли у ситуацији када смо морали обратити рат себи да би се допали Ђукановићу.
Црногорци су наш род најрођенији а Црна Гора заједничка очевина, дједовина и прадједовина. То ко би се нашим прецима више допао, ако је до допадања, није одавно спорно, ни важно – ствар је укуса око којега неки, ни по коју цијену, не бисмо ратовали.
А што се тиче црногорске православне цркве, она нема проблем са Србима у Црној Гори, нити са Београдом. Ту је проблем са вјерницима. Очигледно је мали број Црногораца који су спремни да оснивају нову поред оне коју нам је свима заједно прије осам вјекова утемељио и оставио Свети Сава.
IN4S