Милош Обилић је био властелин кнеза Лазара у другој половини XIV века. Не зна се место и завичај његовог рођења. Он је на Видовдан 1389. погубио турског цара Мурата на Косову, па су га разјарени Турци ухватили и посекли. Тако је Обилић постао средишна личност епских народних песама косовског циклуса, симбол високе части, јуначког подвига, херој који не преза од очигледне смрти.
Црногорци су и у борбама клицањем призивали Обилића у помоћ: „Ха, потеци, Обилићу!“ О његовом јунаштву пева се и у арбанашким народним песмама.
У старијим српским и страним изворима Милош се презива Кобилић и Кобиловић, а од 1765. Обилић. Његово необично презиме утицало је на народну машту и предања о Обилићеву рођењу — да га је кобила задојила (отуда Кобилић).
По другом предању, задојила га је вила Јелисавка, а по бајци, она му је била мајка. По народним песмама, отац му је био змај, па је зато био змајевит (на телу је имао змајеву белегу, ознаку), а његов коњ Ждралин био је видовит. По једној варијанти Милоша је родила девојка Јања, чобаница код оваца у планини. Остала је гравидна од змаја. Кад се породила, оставила је дете у планини, нашла га вила, задојила и отхранила. Када је Милош одрастао, био је необично снажан. Мајка му је, по предању, била груба жена, носила је дојке преко рамена. Када ју је кнез Лазар спазио, рекао је: „Каква ружна кобила родила великог јунака!“ Од тада се Милош прозове Кобилић.
Други казују да је силни цар Стефан (Душан), ловећи по планини Церу, угледао на једном месту како се гране на дрвећу савијају доле и узвијају горе. Кад дође на оно место, а то дете код оваца ударило секиру у кладу, па легло на леђа и спава: кад дахне ваздух из себе, гране се узвијају горе, а када повуче у се, савијају се к земљи. Кад је то видео цар, зачуди се, па пружи руку с коња да му узме секиру, али хоћеш, не може да је извади из кладе. Брже-боље сјашу слуге и војводе с коња, огледају сви редом обема рукама да изваде секиру, али је ниједан није могао ни помаћи. Онда пробуде дете и цар га запита: „Како ти је име?“— а оно одговорило: „Милош“. — „Имаш ли оца и мајку?“ — „Мајку имам, а отац ми је умро.“ — „Хајде да нас водиш кући.“ И тако га којекако намоли да пође пред њима кући. Сад су они ради знати и видети шта ће он радити са секиром, како ће је извадити из кладе, или ће је онако оставити.
Кад Милош крене овце, он узме секиру једном руком и заметне је на раме. Како дођу кући, Милош остави овце и непознате госте, па замакне међу зграде да потражи мајку. Пошто цар сјаше коња, пође и он за Милошем да гледа да му се где не сакрије, кад погледа кроз брвна у једну зграду, а то му мајка меси хлеб, па пребацила десну сису преко левог рамена, леву преко деснога, а он остраг сиса. Онда цар рече: „Међер обила (велика) мајка родила обила јунака!“ Цар узме Милоша од мајке, одведе га своме двору и од тада се назвао Обилић (по Вуку).
Народ, из патриотских побуда и поноса, вуче Обилићево место рођења у свој крај. По предањима, он се родио и живео у Поцерини. Ту има село Двориште, а повише њега су остаци Милошеве коњушнице; одатле недалеко били су његови двори.
У селу има неки стари гроб с великим каменом чело главе. Казује се да је то гроб Милошеве сестре. Она је плевила пшеницу, а Милош, мислећи да је кошута, гађао је буздованом с Тројанова града на Видојевици и на месту је убио.
У Поцерини је река Нечаја. По народној песми, после косовске битке дошао гласоноша с Косова, нашао Милошеву мајку код оваца поред реке, па јој рекао: „Не чај (очајавај) више, Милошева мајко, одбиј овце у то пусто поље, Милош ти је погинуо!“
У Поцерини су и два брега, Табор и Црквине; на првом брегу је Милош одмарао војску, а на другом је причестио када је полазио на Косово. Једно место у суседном пределу Јадру назива се Милошева Скакала. Ту има четири камена, два су на месту одакле је Милош скочио, а два докле је наводно скочио, али је то камење раздалеко, па се приповеда о тако великом Милошеву скоку.
По другом предању, Милош је био из предела Пореча у Србији. Једно место са зидинама у Поречу назива се Милошева кула, која се приписује Обилићу. Он је у суседном пределу Звижду држао ергелу; кобиле је позивао звиждуком, па се по томе прозвао предео.
Други казују да је Обилић био из села Кобиља код Крушевца, па је по том селу добио презиме. Недалеко одатле су рушевине каменог утврђења које се приписује Обилићу. Путописац Ст. Герлах забележио је 1578. предање хришћана у Пироту да су зидине замка у околини Пирота остаци дворова Милоша Обилића.
По Андрији Качићу и турским изворима, Обилић је био из Новог Пазара. По једној народној песми, он је био из Херцеговине, а по другој — с Косова. Напослетку, по једном предању, Милош је био из села Обилића у Дреници.
Милош је био у друштву косовских јунака. Он се дружио и с вилама, од којих га је једна устрелила у грло зато што је лепше певао од ње.
По предању, када је Обилић распорио цара Мурата на Косову, ободе коња и стане да бежи. Турци појуре за њим, али никако да га стигну и ухвате. Онда нека баба, црна као крља, научи Турке и они стигну Милоша, ухвате га и хтедоше да га посеку. Али је јунак имао на себи оклоп. Онда она иста баба научи Турке да Милоша баце на огањ. Они тако учине, Милош отвори оклоп и Турци му одрубе главу. Јунак устане, стави своју главу под мишку и побегне им. Али нека девојка копала кукуруз с мајком, спазила јунака, па се обратила мајци: „Видиш, мајко, човека без главе, носи је под мишком!“ А мајка јој: „Ћути, не гледај тамо, да не би урекла јунака!“ У тај час Милош падне на земљу и ту га укопају.
Сада се на Косову прича да је Милошев гроб у Лабу. Милошево витештво и лично пожртвовање у боју на Косову утицало је на стварање култа у народу о њему, па га је српска црква прогласила за свеца, а Видовдан, дан косовске погибије, одређен је за евоцирање те погибије.
У саборној цркви Хиландара међу свецима је и Милошев лик са записом: „Свети Милош пострадавши на Косову.“ У црквама села Горњих Матејеваца и Габровца, оба код Ниша, налази се Милошев лик: „Свјати Милош Обилић.“ Његов лик постоји и у црквама македонских села Кучевишта и Кшања с натписом: „Св. Милош Обилић.“
Извор: nationalgeographic.rs