Ја сам Српкиња, поносна на свој народ и поријекло, али она која не негира, већ поштује идентитет других, тако да моје српство не угрожава било кога
Ја сам Српкиња, поносна на свој народ и поријекло, али она која не негира, већ поштује идентитет других, тако да моје српство не угрожава било кога.
Такав начин размишљања наметнули су они који су тачно знали због чега им је тако нешто нужно, што су здушно подржавали поједини медији, који су зарад својих интереса, удобно спаковани у слугански клаустрофобични и ксенофобични свет, циљано распиривали нетрпељивост у Црној Гори и правили вјештачке подјеле, не либећи се да завађају, не би ли подржавали оне што воле да владају, умјесто оних који би знали да владају и воде ову земљу ка бољитку сваког њеног грађанина.
Ово, у разговору за “Новости”, каже др Весна Братић, министарка просвјете, науке, културе и спорта у Влади Црне Горе. Први пут једна Херцеговка сјела је у ову врућу фотељу, али је већ на почетку мандата као декларисана Српкиња дошла под удар црногорских националиста. Каже да је идеја којом се руководе у Влади изградња другачијег система вриједности и друштва једнаких шанси у коме се “неће пребројавати крвна зрнца, већ ће препоруке бити знање, стручност, дораслост изазовима и професионализам”.
– Изгараћу за Црну Гору, коју ћемо сви безгранично да волимо, у којој ће, надам се брзо, бити пуно лакше обнашати и најсложеније функције и друштвене улоге, јер је логично да се сви окрећемо животно важним питањима, а не манипулацијама и дискредитацијама, на шта се губе силно вријеме и енергија, док се занемарују поразни ефекти који деценијама обијежавају друштвену стварност.
Зашто вас, упркос таквом ставу, “суверенисти” не воле?
– Вољела бих, и заиста се трудим, да нисам добродошла ни код једних националиста, а нарочито не код оних који по овој дивној земљи промовишу највулгарнији шовинизам. Вјерујем да такви нису добродошли ни код оних који су их и побудили, као последњу сламку спаса, али треба им оставити простора и времена не би ли се, макар стидљиво, дистанцирали. Увјерена сам да иза негативне кампање против мене стоје они којима је новац био мјера патриотизма и који су током последње три деценије испразнили државну благајну својим незаситим апетитима. Иза таквих ниских побуда, непримјерених витешкој и јуначкој Црној Гори, једино може стајати приземни интерес, слуганство или незнање. Шта год да је, нека вријеме покаже у коме ће нарастати потреба да се мијења, јер ово је нека “нова Црна Гора на коју ћемо морати сви да се навикнемо”, а не она коју су доживљавали као своју приватну својину, па сад, кад су видјели да на њу још понеко има право, потегли су за својим јединим капацитетом – да демонстрирају примитивизам и бес. Све то није лијепо и надам се да ће се ствари мијењати – наше друштво треба да иде путем помирења. Трудићу се да им помогнем, у надлежности ресора на чијем сам челу је и култура.
Добили сте лично обезбјеђење. Процјењено је да вам је безбедност угрожена…
– На мени није да процјењујем тако нешто, моја обавеза је да се у потпуности залажем у раду Министарства. Ако је АНБ процијенила да ми је безбједност угрожена, то је већ ствар те службе, у шта не бих жељела да се мијешам било каквим додатним сугестијама. Чврсто сам ријешена да своју дужност обављам часно, да у свом мандату учиним све да испуним очекивања грађана који су гласали за промјене и да на том путу не устукнем. Увјерена сам да се ништа не би промијенило и да је процјена АНБ била другачија, јер је моја жеља и тврда ријешеност да допринесем бољитку овог народа јача од свих отровних стријела које према мени одапињу господари страха и њихови вјерни апаратчици, којих очито има и више него што се показују, чим је безбједносна процена резултирала одлуком да ми се додијели обезбјеђење.
Повратак капеле на Ловћен
На који начин вратити Нјегошеву капелу на Ловћену?
– Ово је једно од питања која потресају и дијеле наш народ, а којег треба да се озбиљно стиде подржаваоци идеје оних који су је обурдали, умјесто што се размахују пријетњама да неће дозволити да се поново направи. Живимо у Црној Гори у којој, ето, има и оних што не сматрају злочином то што је рушењем капеле уништен сакрални и културно-историјски споменик и оскрнављен Нјегошев гроб и завјет!? Рушење капеле на Ловћену и голгота владике Рада који је у аманет оставио да почива у капели – јесу историјски догађаји према којима имам јасан став.
Нјегошева капела на Ловћену је и у доба комунизма била на грбу Црне Горе, још дуго и након што су је срушили, јер се тада није доводило у питање да је тај Ловћен са Нјегошевом капелом био и остао симбол истинске и праведне Црне Горе. И блаженопочивши митрополит Амфилохије је оставио у аманет свом народу “да изведе НЈегоша из тамнице” и поново врати капелу на Ловћен.
Наравно, не смета ми Маузолеј на Ловћену и нека га тамо за све оне којима је он симбол и мјера свега. Сви заслужујемо симболе које ћемо да поштујемо и светкујемо, зато не треба, тако хистерично, бити против могућег поновног подизања Капеле.
У црногорском школству заобиђени су многи велики српски књижевници. Како то промијенити?
– Не бих жељела ничим да умањимо значај и квалитет савременог књижевног стваралаштва у нашој земљи. Постоји велики број савремених и читаних стваралаца из Црне Горе који декларативно припадају ареалу српске литературе и стварају на српском језику. Исто тако, постоје аутори из Црне Горе чији опус припада књижевностима осталих народа и све ово је легитимно и говори о културолошкој разноликости на овим просторима. Међутим, процес извесне маргинализације одређених писаца у школству траје већ дуго и он, будући да се често радило о изузетно вриједним ауторима, неминовно наноси штету новијим генерацијама, сужавањем њиховог образовног видокруга и лишавањем опуса на којем би свеобухватније развијали свој систем вриједности. Мој утисак је да грађани Црне Горе већински препознају тај погрешан корак у црногорском школству, као и да ће преовладати колективни став друштва да је вјештачко наметање образовних маргина, посебно по политичкој основи, нешто што данас није потребно Црној Гори и њеном образовном и мултикултурном вриједносном систему. Надам се да ће се стварати услови да наши програми за књижевност, у основним и средњим школама, не искључују велике књижевнике и писце на основу критеријума који не служе образовању ученика, за шта ћу се здушно залагати.
Избачене су чак и неке епске народне пјесме…
– Избацити из програма сегменте народне књижевности, који представљају дио колективног бића и духовности многих народа на балканском тлу, искључити садржаје који су дубоко запретени у историјском памћењу неколико народа на овим просторима, може једино бити еклатантан чин искључивости, као и сувише уских погледа на профил данашњег ученика, на његове потребе да формира шира историјска и културолошка знања и степен информисаности у процесу едукације.
И Његошев “Горски вијенац” једва да је нашао простор у црногорским читанкама…
– Нјегош, са својим грандиозним опусом, представља окосницу културе народа, не само у Црној Гори, већ и у региону, па и шире, тако да је немогуће потиснути његово стваралаштво, његов лик и поруке народу са ових и ширих простора. Владика својим именом и дијелом представља културно знамење и вертикалу духовности и књижевности ове земље, тако да сви покушаји и настојања да се маргинализује лик пјесника и владара Црне Горе неће проћи. Вјерујем да је прошло вријеме оних који, не само да су вјеровали, него су и све нас покушавали да убиједе “да је историја почела даном њиховог уфотељења”. Све указује да мора предано да се ради, те да се окрене свака прашњава страница док се сагледају размјене штете коју је, нарочито образовање претрпјело у последњих 30 година и ту ће бити много тога што ће морати да се исправља.
Како заштитити културна добра Црне Горе од пропадања?
– Држава Црна Гора мора, свакако, да уложи још већа финансијска средства. То је процес у континуитету, као императив и у овом времену, те ће ресорно министарство, и Влада у целини, учинити све да очувају нашу културну баштину. На том послу имамо и врсне стручњаке, који ће дати свој максималан допринос и на плану нових изазова у очувању културних добара Црне Горе. Похара Народног музеја, у мјери у којој су тачни до сада доступни подаци, није само брука за Црну Гору и њене грађане него, могло би се с правом рећи, и цивилизацијско застиђе. Међутим, она се, очито, уклопила у општу похару која је овде дуже вријеме спровођена, због чега је скоро прећутно и прошла и само се спорадично спомињала. Увјерена сам да ће тај незабиљежен преседан добити институционални одговор, како се нешто слично не би више никада поновило.