Поводом мог ангажмана увјерен сам и да је министарка Весна Братић упућена у неке моје резултате не само у раду на факултету него и у култури, јер сам објавио више књига, добио награде “Бранко Ћопић”, “Ристо Ратковић”, “Марко Миљанов”, “Радоје Домановић” и друге, а са младим аматерима сам досад на сцену поставио двадесетак представа, па нијесам нов у култури…
Пише: проф. др Драган Копривица
У вези са мојим ангажманом на Цетињу у Министарству културе, након што се у “Побједи” појавио први текст, коректан, али не и сасвим прецизан, информацију су пренијели остали портали, а фејсбук се, наравно, одмах запалио, јер зато и служи.
Упућиване су критике зашто сам именован на ту функцију, оштрила се пера, и све било у духу Шекспирове комедије “Много буке ни око чега”. Развијане су теорије и да сам нанио штету Николи Вукчевићу, омео га да остане на функцији, иако мој ангажман нема никакве везе са тим. Посебно зато што је Вукчевић, као одговоран професор и умјетник, пред питањем да ли да се прихвати нове функције у култури, или да остане као професор на факултету, одлучио да настави са радом у струци на ФДУ, што је и логично.
Лично сам ангажован искључиво као спољни експерт за ресор културе, у Министарству просвјете, науке, културе и спорта, и то на одређено, на мјесец дана, на Цетињу. А циљ ресорног Министарства је крајње рационалан: да се премости одсуство координације са Цетињем до званичног избора директора директората, задужених за културу.
Иначе, по доласку у Министарство разговарао сам са свим службеницима, по ресорима, и направио корисне консултације око првих обавеза, које су већ биле на стенд-бају, посебно око конкурса за суфинансирање пројеката. Сусрео сам се са врло способним, већином младим и респектабилним колективом, што сваког може само радовати.
Са таквим тимом се може радити максимално посвећено, и добро је што је тако, јер, по одлуци Владе Црне Горе, предстоји нам и обиљежавање стогодишњице смрти Краља Николе Првог Петровића, која је 2. марта, уз организовање цјеловитог програма, што је изузетно захтјеван и одговоран задатак. Током мјесец дана може се доста тога учинити за нашу културу, могу се избјећи неки овјештали клишеи, промијенити једне те исте комисије, сагледати да ли је
на протеклим конкурсима било одређених неправилности, у којој фази су пројекти које је већ требало завршити и поднијети извјештај, итд.
Поводом мог ангажмана увјерен сам и да је министарка Весна Братић упућена у неке моје резултате не само у раду на факултету него и у култури, јер сам објавио више књига, добио награде “Бранко Ћопић”, “Ристо Ратковић”, “Марко Миљанов”, “Радоје Домановић” и друге, а са младим аматерима сам досад на сцену поставио двадесетак представа, па нијесам нов у култури… У сваком случају, вјерујем да ћу оправдати повјерење током једномјесечног рада на Цетињу, гдје заиста треба радити уз највећа могућа залагања.
Иначе, током разговора са министарком Братић још једном сам се увјерио колико смо на нашем духовном тлу спремни да неког унапријед етикетирамо. А ријеч је не само о врсној интелектуалки са бројним радовима на СЦИ-листи, и са монографијама, него и о продуховљеној, коректној, трезвеној и ведрој особи, која воли хумор, мудру ријеч и креативан дијалог.
Дакле, у потпуности је далека од злобних монтажа скривених налогодаваца и извршитеља, који негирају имиџ Црне Горе, у којој се вазда његовао култ мајке, сестре, жене и кћерке.
А мој цјеловит закључак о ангажману на Цетињу је да је рад у било којем ресору културе у Црној Гори, на краће или дуже, сасвим свеједно, својеврстан рударски посао, у којем има мјеста само за активне културне посленике добре намјере, а у том миљеу сам већ неколике деценије.