На данашњи дан, 17. новембра 1920. године на архијерејском сабору за црногорско-приморског митрополита изабран је Гаврило Дожић.
Митрополит црногорско-приморски Гаврило, рођен у близини манастира Морача, као Ђорђе Дожић, изабран је за Патријарха српског у предвечерје Другог свјетског рата који ће практично у потпуности провести у њемачком заробљеништву.
Њемци хапсе српског патријарха Гаврила Дожића априла 1941. године у манастиру Острогу због учествовања у догађајима од 27. марта. До краја рата ће остати њихов заточеник, а највећи дио тог периода провешће у кућном притвору у манастиру Војловица, гдје ће боравити са владиком Николајем Велимировићем.
Његова светост архиепископ пећки, митрополит београдско-карловачки и патријарх српски господин Гаврило, родио се 1881. године у Доњој Морачи, као Ђорђе Дожић. Након основне школе коју је похађао у самом манастиру и школовања у Београду, постао је искушеник у манастирима Липовцу и Сићеву, да би се замонашио у овом потоњем. Након што је као питомац Краљевине Србије завршио студије на Богословском факултету у Атини, био именован за секретара у Хиландару на Светој гори и постављен за посланика СПЦ при Васељенској патријаршији у Цариграду- изабран је 1911. године за митрополита рашко-призренског: имао је свега тридесет година.
Током Првог свјетског рата био је интерниран у Мађарској, али га је ослобођење затекло у Улцињу, гдје га Аустријанци бјеху пребацили и ставили под стражу. Када је рат окончан, стао је на челу посланичке групе црногорске скупштине која је у Београд однијела одлуку о уједињењу са Србијом. Потом је 1920. године изабран за митрополита црногорско-приморског, што је остао све до 1938. године када је изабран за патријарха.
На трону је наслиједио патријарха Варнаву који је преминуо након што је СПЦ спријечила озакоњење Конкордата са Ватиканом али ни сам није могао рачунати на лагани и мирни мандат. Уосталом, да ли је било који српски патријарх у историји то могао?
На практично самом почетку његовог патријарховања избио је Други свјетски рат. Патријарх је био велики противник потписивања Тројног пакта, али тешко је рећи колико је утицао на догађаје око 27. марта. Када је почело бомбардовање Београда, склонио се у манастир Раковицу, потом у Жичу, и коначно у Острог. Њемци су га све вријеме гонили и на крају га тамо и стигли. Преко Сарајева је доведен у Београд и прво смјештен у Главњачу, гдје је држан у врло лошим условима.
Међутим, не желећи да беспотребно изазивају народни револт у случају да му се нешто догоди, Њемци га преко Раковице смјештају у манастир Војловицу код Панчева, гдје ће наредне три и кусур године, скупа са Епископом жичким Николајем Велимировићем бити чуван под јаком стражом, али у човјечним условима.
Њемачки специјални изасланик за Балкан Херман Нојбахер, у покушају да направи што је могуће шири антикомунистички фронт на Балкану, покушао је да издејствује њихово пуштање на слободу, али иако је министар спољних послова Рибентроп пристао на то, Хитлер није, јер је Патријарха сматрао за главног хушкача против Сила Осовине а за државни удар, који је на крају довео до, из Хитлерове перспективе, беспотребног и нежељеног рата те везивања неколико стотина хиљада њемачких војника на нашем тлу, војника који би били далеко кориснији другдје.
Уместо пуштања, када је Црвена армија о јесени 1944. године почела да се приближава Војловици, Патријарх и Владика су пребачени у логор Дахау, на сигурно. Тамо су били три мјесеца, и имали су специјални статус: били су у посебном дијелу за највише угледнике, ослобођени свих обавеза, и третирани боље него остали. Тек децембра те године успио је Нојбахер да их ишчупа и да са њима крене пут Словеније. Нојбахер у својој књизи „Специјални задатак Балкан“ говори о њиховом путу ка Словенији који је водио преко Баварске. Интересантно је и оно што пише о искуству из Беча, гдје су два великодостојника пребачена из Словеније. Наиме, Нојбахер је са њима био у противваздушним склоништима хотела „Империјал“ и „Бристол“, а догађаје описује овако: „Бомбе су пљуштале око хотела ’Бристол’, а у подруму тог хотела сједели смо Николај и ја и водили филозофске разговоре.
Тема нам је био француски мислилац Паскал и његово дјело “Мисли”. С времена на вријеме, тешке експлозије потресле су наш подрум и пуниле га прашином. У том тренутку ја бих устао и казао неколико ријечи, како бих умирио и охрабрио бројну дјецу и жене, који су били са нама у склоништу. Истовремено би се у свој својој величини усправио Патријарх са дугом, бијелом брадом и златним великим крстом објешеним о груди, који је до тада сједио поред мене. Подигао је руку у правцу људи, који су били уплашени и плакали. Бољег човјека и већу помоћ у борби против панике не бих могао да нађем.
Послије свега неколико секунди, у подруму је опет владао мир.“ Међутим рат се завршио, а Патријарх Гаврило и Владика Николај остали са друге стране границе, на безбједном; ослободили су их амерички војници у Тиролу. Када је првобитно лудило прошло а револуционарни жар мало згаснуо, патријарх се 1946. године вратио у земљу и сазвао ванредну сједницу Светог архијерејског синода. Али није му било суђено да кормилари црквеним бродом кроз искушења која су слиједила јер је преминуо 1950. године. Сахрањен је у београдској Саборној цркви.