На данашњи дан, 27. децембра 1918. године на Цетињу је одржан митинг против италијанске политике према Црној Гори и Краљевини СХС.
Посебан значај том митингу дало је учешће пет бивших предсједника црногорских влада: Андрије Радовића, Јанка Вукотића, Лазара Томановића, Марка Радуловића и Митра Мартиновића.
На митингу је усвојена резолуција коју су и они потписали и која је добила велику подршку у земљи и иностранству. Оружани конфликт који се десио 6. и 7. јануара 1919.године налазио се у релацији сукоба присталица династије Карађорђевића, с једне стране, и присталица династије Петровића, с друге стране.
У сукобима је током два дана, колико су трајали, погинуло 22 зеленаша и 16 бјелаша, према једним подацима, а по другим подацима- 30 зеленаша и 30 бјелаша, сахрањених у заједничку гробницу на Цетињу Оно што се ипак несумњиво данас зна јесте да се коријени идеје о креирању буне у Црној Гори морају потражити у Италији, односно да су главни организатори „Божићне побуне“ на терену били италијански агент Министарства војног, новинар Балдачи, и црногорски утицајни политичар Јован С. Пламенац.
Ботаничар по имену Антонио Балдачи, италијански политички и национални идеолог 1902. године подноси програм за ширење италијанског утицаја на исток. Антонио Балдачи је у својој публикацији изнио студије да су Црногорци и албанске Геге својим највећим дијелом директни потомци Илира, заузимајући став да би требало радити на просвијетљавању тих народа на том пољу и припремати, без већег директног освајачког похода, стварање једне балканске федерације „на илирској основи“ као највеће регионалне силе Балкану, која би била остварена на рушевинама османлијске и хабсбуршке империје, започињући независношћу албанске државе и стварањем уније између ње и Црне Горе. Такав нови политички фактор би се развијао под италијанским утицајним оквиром и, према тврњама Антонија Балдачија, тамошњи народи би били врло привржени Риму.
Требало би нагласити да овај план не представља идеологију италијанског национализма, па нити политику званичне Италије, већ подложни оквир за политику према Југословенима коју је италијанска држава оформила тек у Првом свјетском рату, односно примијенила с његовим крајем и непосредно послије њега. Године 1915. је у Лондону склопљен Лондонски споразум између представника Антанте и Италије, који је довео до извлачења Италије из неутралности и ступања у рат на страни Савезника. Као награда, дијељене су непријатељске територије, и Италији су обећане Истра, дио Далмације, као и сама Албанија. Краљевине Србија и Црна Гора одбиле су да буду учеснице споразума, у име својих јужнословенских сународника који су живјели у Аустроугарској. Краљевина Италија је имала због овог билатералног међудржавног споразума итекакав правни оквир за жаљење и незадовољство које је испољавала у вријеме распарчавања Двојне монархије, као и оправдање за непријатељство према идеји југословенског уједињења, која је имала одређене симпатије код великих страних сила. Краљевина Црна Гора, окупирана је и уништена од стране Централних сила током 1916. године. Новембра 1918. године Аустроугарска монархија је потписала безусловну капитулацију, а по примирју потписаним потом, за Црну Гору и Боку Которску је организована заједничка Савезничка мисија под командом Франше Д’Епереа са сједиштем у Котору, састављена од неколико хиљада француских, америчких, српских, британских, па и италијанских наоружаних снага.
Италијанска војска запосјела је углавном област црногорског приморја, гдје је појединачно била и најјача. Ту се указала прилика да Италија дјелује на овом правцу. Политика коју је Италија спроводила у овим областима није у својој потпуности представљала очекивање икакве шире успјешности у самој Црној Гори, већ првенствено као адут на преговарачким столовима када су у питању италијанско-југословенски јадрански територијални спорови.
Извор: Светигора