Био је то први организовани устанак српског народа који је означио почетак борбе за коначно ослобођење од турске власти. Устанак је званично отпочео 15. фебруара 1804 (на празник Сретење), када је збор угледних Срба у селу Орашцу, на месту познатом као Марићевића јаруга, донео одлуку о дизању устанка против Турака.
За вођу је изабран Карађорђе Петровић, након што су Станоје Главаш и кнез Теодосије Марићевић одбили да буду вође. Том догађају претходила је Сеча кнезова, погубљење српских народних главара 4. фебруара које су спровеле дахије. Том приликом побијен је велики број истакнутих Срба међу којима су били кнезови, свештеници, буљубаше, трговци. Тим чином дахије су покушале да застраше устанике и спрече буну, али то је само убрзало избијање устанка.
Прве акције устаника биле су усмерене углавном против дахијске власти, спаљивани су ханови и протериване хаџије, тако да је убрзо ослобођен готово цео Београдски пашалук, што је омогућило лакше повезивање локалних покрета у јединствену борбу за ослобођење.
Вође устанка, на челу с Карађорђем, вешто су користили турска неслагања и успели да издејствују наредбу о погубљењу дахија Аганлије, Кучук-Алије, Муле Јусуфа и Фочић Мехмед-аге од Бећир-паше, султановог изасланика. Пре ослобођења Београда, током 1805–1806. устаници су однели неколико значајних победа (Иванковац, Мишар, Делиград) и радили на добијању подршке Аустрије и Русије, што је приморало турску владу на уступке и склапање Ичковог мира. Београд је ослобођен 12. децембра 1806, а у периоду од 1807. до 1812. учвршћени су руско-српска војна сарадња и савез.
Међутим, након потписивања Букурештанског мира (28. мај 1812) између Русије и Османског царства, и неслагања српских устаничких вођа са добијањем ограничене аутономије од турске власти у Београдском пашалуку, дошло је до прекида сарадње између Србије и Русије.
Знатно надмоћнија турска војска напала је, 1813. године, Србију у жељи да спроведе одредбе Букурештанског мира и након тромесечног отпора устаника, поново је успостављена турска власт. Поновним падом Београда у турске руке, 7. октобра 1813, устанак је угушен, а Карађорђе је са још неколико вођа устанка побегао у Аустроугарску, а затим у Русију.
Поред формалног неуспеха Првог српског устанка, он је умногоме допринео успеху Другог српског устанка, подигнутог крајем априла 1815. године.
Први српски устанак представља почетак српске борбе за ослобођење, односно представља рађање српске модерне државе у XIX веку. Упоредо са борбом за ослобођење и рушење турског феудалног система, постављени су темељи нових друштвено-економских односа, културе и уређења будуће српске државе. Овај устанак заузима посебно место у историји српског народа и државе, те се на дан његовог почетка, 15. фебруара, обележава Дан државности Републике Србије.
Извор: opsteobrazovanje.rs
Organizovali su ga komunisti beranskog kraja na čelu sa KPJ.