Радоје Домановић је представник српског критичког реализма, утемељивач алегорично-сатиричне приповетке и најсјајнији сатиричар у српској књижевности. Његова иронија заснива се на пропадању грађанске културе и свести. Перспектива из које сагледава српско друштво сложенија је него што се чини, јер у Домановићевој реторици метафора функционише као стварност и обрнуто. Он је својим писањем осликао “политички кратковид народ”. Као критичар и противник тадашњег политичког режима, био је прогоњен, премештан на послу и отпуштен из службе. Радио је као писар у Министарству просвете и као коректор Државне штампарије.
Домановићеве сатире обично се квалификују као обрачун са режимом и стањем у Србији, али то је само један, видљиви део истине о њима; други, скривенији и трагичнији, јесте да су оне и пишчево свођење рачуна са самим собом – са сопственим илузијама и заносима. Махом се истичу друштвени ефекти, али и афекти које је он доживљавао пишући их. Његова алегорично-сатирична приповетка јесте као експлозивом набијена бомба која је за задатак имала да поруши оно што је мрзео, али је тиме рањавала и њега, јер је погађала оно у шта је дотад веровао.
Његова дела и новински текстови увек делују као говори из перспективе беседничке критике слике света и стварности Србије. Радоје Домановић, геније беседништва!
Извор: wannabemagazin.rs