Крсна слава је заштитни знак Срба. Она се вјековима преноси у породици с кољена на кољено. Та традиција и вјера укућане спајају чврстим нитима са прошлошћу и својеврсни су аманет будућим генерацијама
Крсна слава је заштитни знак Срба. Она се вјековима преноси у породици с кољена на кољено. Та традиција и вјера укућане спајају чврстим нитима са прошлошћу и својеврсни су аманет будућим генерацијама.
Највише породица у Црној Гори, Србији, Републици Српској и осталим крајевима гдје живи наш народ за заштитника има Светог Николу.
Тај славни светитељ рођен је у граду Патари у Ликији, данашња Анадолија у Турској, око 260. године као јединац богатих и угледних родитеља, који су га као дар од Бога посветили Богу. Ширио је вјеру, правду и милосрђе. У вријеме прогона хришћана, под царевима Диоклецијаном и Максимијаном, доспио је у тамницу али је и тамо наставио да проповиједа.
Присуствовао је Првом васељенском сабору у Никеји. Ту је током расправе ударио једног јеретика Арија због чега је одстрањен са Сабора и од архијерејске службе, али је након јављања Господа Христа и Пресвете Богородице неколицини првих архијереја, враћен на засиједање и у службу.
Још за живота људи су га сматрали светитељем и призивали у помоћ у мукама и невољама. Он је самом својом појавом доносио утјеху, тишину и добру вољу међу људе. Упокојио се 343. године.
Слави се на дан упокојења, по данашњем Грегоријанском календару 19. децембра, или 6. по старом Јулијанским.
Свети Никола се сматра заштитником: дјеце, учених људи, трговаца, морнара, путника уопште. Некада се на свим хришћанским бродовима налазила икона светог Николе а он се посебно празновао дуж Јадранског и Средоземног мора где је био обичај да се на тај дан не испловљава и да се бродови на пучини усидре и пловидбу наставе сјутрадан.
На његов гробу у Мири, гдје је почивао више од шест вјекова, да моле за исцјељење долазили су и Стари Словени са ријеке Дон, чиме се објашњава зашто Срби толико поштују светог Николу и убједљиво га највише славе између 80 других светитеља који се прослављају као крсне славе.
Његове мошти се налазе у Барију у Италији у цркви њему посвећеној. Том храму је српски краљ Стефан Дечански слао богате прилоге и читаву цркву украсио сребром у знак захвалности јер му је, како је вјеровао, свети Никола повратио вид.
На дан славе домаћин и укућани иду у цркву на службу. У кућу долази свештеник да освешта жито и Славски колач који реже заједно с укућанима пред иконом. Када свештеник исјече колач и прелије вином, сви присутни на челу са домаћином учествују у његовом окретању уз пјевање црквених пјесама и изговарање молитви.
Потом свештеник ломи колач са домаћином.
На свечану трпезу се поставља посна храна, јер је то посна слава, на њу се гости не позивају већ сами долазе, а посебан значај има неочекивани и незвани гост или путник намјерник, без обзира на његово поријекло или вероиспјовест.
Крсна слава, као икона најраније хришћанске традиције из апостолског доба, постоји само код Срба. Ту традицију не познају римокатолици и протестанти, али ни остали православни народи.
Крсно име сматра се дијелом српског националног идентитета и заоставштином предака, а преноси се по мушкој линији, са оца на сина. Зато се и данас, након много вјекова, на основу крсне славе може закључити које породице са истим презименима потичу од истог претка.