Сигуран сам да ни једно предузеће није преживјело стечај. Држава и радници су били на губитку а једини добитници били су стечајни управници – истиче вишегодишњи синдикалац Милош Обренић
Расположиви подаци показују да ни једно пљеваљско предузеће које је деведесетих година прошлог вијека и у првој деценији овог стољећа ушло у стречај, није превазишло кризу. Сва та предузећа су ликвидирана и на крају њихова имовина распродата. Највећи губитници били су радници који су остали без посла, али и сви грађани Пљеваља. Посебно је занимљива судбина Шумарског предузећа, које је имало могућност да се сачува као предузеће за услужну дјелатност сјече и вуче стабала за дрвопрерађиваче.
„У моменту увођења стечаја имали смо 54 радника и директора. Имали смо пуне магацине средстава за рад, своју механизацију и објекте, али је тадашњој власти Демократске партије социјалиста било стало да се таква предузећа униште и зато је уведен стечај“ каже предсједник некадашњег штрајкачког одбора у овом предузећу Мишо Лазаревић уз појашњење да су радници те 2007. године управо и штрајковали тражећи наставак рада, а никако ликвидацију предузећа.
Лазаревић истиче да је у стечају имовина предузећа продата у бесцјење, да је стечајни управник Радојица Грба дозволио да један број објеката пропадне и на крају је предузеће ликвидирано, а радници нијесу добили 50 одсто средстава која су им по закону припадала.
„Тада су наши трактори, чија је вриједност била процијењена на 40.000 еура, продати за четири до шест хиљада еура. Ни један наш трактор за вучу балвана није продат за већи износ од шест хиљада еура“ – каже Лазаревић уз појашњење да је све рађено да се ово предузеће не опорави и да буде уништено.
„Мислим да тужилаштво мора покренути истрагу око продатих предузећа и ја позивам тужилаштво да то уради јер није касно да одговорни положе рачуне за све што су урадили, јер још увјек постоје докази за почињене злоупотребе“ тврди Лазаревић.
У стечај су отишла два текстилна предузећа, „Грађевинар Пљевља“, „Велимир Јакић“, „Оптел“, „Монтер“, „Превоз Пљевља“, Шумарско предузеће, угоститељска предузећа и трговинска предузећа, као и више пољопривредних задруга. Један број тих предузећа продат је из стечаја, а нека су остала без имовине и потом ликвидирана. Притом ни у једном од тих тадашњих предузећа данас нема производње, а радници су остали без посла.
„Сигуран сам да ни једно предузеће није преживјело стечај. Држава и радници су били на губитку а једини добитници су били стечајни управници“ истиче вишегодишњи синдикалац Милош Обренић.
Да су некадашња предузећа свјесно уништавана слаже се и потпредсједник пљеваљског одбора Демократа Бојан Крвавац, који наводи да се један круг људи обогатио, те да су стечајни управници били „гробари“ предузећа.
„Оно што је најупитније у цијелој овој ситуацији, је чињеница да у сваком од поменутих предузећа, стечај је ишао у правцу гашења фирми, отпуштања радника а да су једине бенефите имали стечајни управници, и то један веома узак круг људи, који су деценијама представљали гробаре пљеваљске привреде. Оно што нова власт хитно мора урадити је испитивање свих сумњивих приватизација у Пљевљима као и начин баснословног богаћења појединаца преко леђа радника“ наглашава Крвавац.
Иначе, 1987. године на простору пљеваљске општине било је запослено 12 хиљада радника, а сада их је око 5.000. Некадашња пљеваљска индустријска зона у којој су се налазила текстилна, дрвопрерађивачка, услужна предузећа сада је практично пуста.
Дан