Годинама већ, скоро свакодневно пролазећи поред Кремаљских зидина, пробијајући се кроз традиционалне московске гужве, нехотично се, као привучен неком тајном силом, загледам у златне куполе кремаљских цркава и осетим да у овој земљи нисам странац, да је Русија и наша земља, да смо Руси и ми – једно… На такав, више емоционалан него рационалан закључак, ме увек (између осталог) наведе чињеница да ту, унутар зидова Кремља, те тврђаве заштите православља и словенства, тог баука којег се, једино, западна аждаја још увек плаши, стоје, братски пригрљена и наша три највећа светитеља…
Фреске Светог Саве, Светог Симеона Мироточивог и светог кнеза Лазара се налазе у делу Архангелског храма који се односи на владарске претходнике цара Ивана Грозног. Поред наша три светитеља од не-Руса ту је још само византијски цар Михајло VIII Палеолог, који је ослободио Константинопољ од папских јеретика у 13-ом веку… Осим тога, Свети Сава је једини светитељ који је у овом храму два пута приказан – друга његова фреска се налази у олтарском делу Архангелског храма.
Откуд наши светитељи у једној таквој цркви, на тако важним местима? Откуд толика част?
Разлог за то није само у чињеници да је цар Иван Грозни имао у себи српске крви (од Немањића – по оцу и од Јакшића – по мајци), већ ће разлог пре бити духовне природе, што се огледало пре свега у томе што је „Света Србија“ Немањића била узор и за „Свету Русију“ какву је замишљао и стварао велики Цар.
А стварао је Иван Четврти Грозни своју Русију задојен причама своје бабе и васпитачице Ане Јакшић, уз Теодосијево „Житије Светог Саве“ као своју свету књигу, која му је, како кажу, била на узглављу чак и у моменту смрти… “Крмчија” – византијски номоканон, зборник грађанских и црквених норми и закона које је одабрао и превео Свети Сава, и који представља први српски правник акт писан на разумљивом језику, послужио је и руским владарима при формирању и уобличавању велике Руске Империје. Велика Русија се тада учила државности од Србије…
Касније, велика Русија је била највећи савезник и заштитник мале Србије, кроз све највећа судбинска искушења… До данас… Корени су нам испреплетани, историја нам је заједничка… Толико, да је Стојан Новаковић то сажео у једну реченицу: „Без Русије Србија не би ни постојала.“
У великом и моћном руском народу Срби су увек имали пријатеља и савезника. Из свести да је један такав народ уз нас, да можемо Русе УВЕК, оправдано, да зовемо браћом, црпили смо, уз веру у Бога, своју снагу, своје самопоуздање и своју наду. То што се дешавало да, у тренуцима када је и тај велики народ био на коленима па није био у могућности да нам пружи помоћ, а што користе и наши непријатељи правећи равнотежу између руског народа и наших вековних непријатеља, не говори ништа о Русима а говори много о тим полуписменим или злонамерним јадницима.
Не чују, или неће да чују речи једног од најпаметнијих Срба који је икад ходао земљом, Светог владике Николаја:
„Савест наша нас приморава да плачемо, када Руси плачу, и да се радујемо, када се Руси радују. Велики је дуг наш пред Русијом. Може човек бити дужан човеку, може и народ – народу. Али дуг, којим је Русија обавезала србски народ 1914. године, тако је огроман, да њега не могу вратити ни векови ни покољења. То је дуг љубави, која свезаних очију иде у смрт, спасавајући свог ближњег. Нема веће љубави, него да ко положи душу своју за другове своје – то су речи Христа.
…
Блажени ви, плачући у те дане са Русијом, јер ћете се са њом утешити! Блажени ви, тугујући сада са Русијом, јер ћете се са њом ускоро и радовати.“
Ми смо подигли споменик захвалности Француској, у срцу престоног српског града, Београда. Па, ако, и треба. За такве „пријатеље“ и треба да постоји камен који би нас подсетио да су нам то „пријатељи“.
Руском народу нисмо никад подигли такав споменик. Наше везе су такве да нема тог камена на кугли земаљској који би то обележио. Наше везе су друге природе. Оне се могу видети, за оне који имају очи да виде, у ликовима наших светитеља у Архангелској саборној цркви у Москви, али и на мозаику храма Светог Саве у Београду, који, ето баш Руси, и раде. Наше везе су на небу уписане, вечне – какав није ни један камен на Калемегдану..
Извор: Владан Јевтић Фејсбук