Никад више ’99

Вријеме читања 3 минута

Пишу:С.Боричић и З.Шћекић

На данашњи дан 1999. године, војна алијанса састављена од деветнаест земаља, у удруженом злочиначком подухвату, започела је срамно звјерско бомбардовање СРЈ.

За 78 дана страдало је између 1500 и 2000 цивила, убијено 1002 војника и 6000 рањено. Срушено је 60 мостова, 300 фабрика, оштећено 190 школа и 20 болница. Нато алијанса је под велом наводне заштите људских права, без икаквих моралних кочница, а ради својих свима добро познатих материјалних и стратешких циљева (јер циљ оправдава средства), вишеструко ојадила један народ и то са далекосежним последицама.

Овој и оваквој злочиначкој организацији приступила је наша Црна Гора под диригентском палицом режима који нас је убјеђивао, а убјеђује и даље, да је у алијанси сигурност, односно „пу спас за све нас“. Нажалост, постоје људи који вјерују у ове бајке или хоће да вјерују из њима знаних разлога, а којима је сјећање краткотрајно и моћ закључивања једнака нули. Колика је бахатост власти у Црној Гори јасно је из чињенице да је након бомбардовања територије и великог броја жртава, без референдума и противно вољи грађана, приступила овом  војном савезу.

Коју и какву сигурност нам алијанса гарантује? Да нас неће више бомбардовати? Да ће нам у борби са овом пошасти изазваном вирусом корона пружити помоћ? Баш онако како је пружила Италији? Какву помоћ ових држава „ пријатеља“ имамо, можемо закључити и из чињенице да се удружења црногорских љекара неколико пута обраћају Влади Црне Горе и вапе за обезбјеђивањем основних средстава потребних за борбу против вируса. Њихови апели су доказ да је наш народ препуштен сам себи, изолацији као једином могућем спасу и пожртвовању голоруких љекара.

Па, зар и можемо очекивати помоћ од већ доказаних зулумћара!?

Можда ће бијела орлушина у лику министра војске и непоменик у лику предсједника државе (који је, узгред буди речено, по ријечима Ричарда Холбрука, у данима бомбардовања здушно сарађивао са онима који су напали државу у којој је сам био члан Врховног савјета одбране) једнога дана убиједити оне код којих им то годинама полази за руком да су нам и сада помогли у борби против вируса. Зар човјек може да дозволи себи да буде гуска кљукана и да прогута све што јој се сервира? Изгледа може, али та врста, бојим се, никада неће изумријети.

Као и `99, Нато постоји и данас. Наравно, само због себе и својих привилегованих чланица. Ми смо колатерална штета баш као и они мостови, она породилишта, они возови и аутобуси, и што је најжалосније, они недужно страдали људи у њима.

Поклонимо се сјенима палих јунака, помолимо се  за њих, а и за нас у овим тешким временима. Како каже наш народ – поменуло се, не повратило се. А поменути треба и мора, јер не смијемо заборавити ни злочине ни злочинце.

 Не дозволимо да нам неко опет подвали вука у јагњећој кожи! Давно смо га препознали.

Никад више 1999!

One thought on “Никад више ’99

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена.

Pin It on Pinterest