Нови 39. број часописа „Комун@“ је одштампан је и већ се налази на продајним мјестима широм Црне Горе, који је у цјелости посвећен олимпизму у Црној Гори, а доноси велики број интересантних текстова.
Часопис започиње уводником „Трагом Ангелових лижа“ који потписује Душан Симоновић,први човјек Црногорског Олимпијског комитета који истиче “да је ЦОК утемељен у богатој традицији црногорског спорта, поносан на 27 олимпијаца из Црне Горе који су под заставом ФНР, СФР и СР Југославије освајали олимпијска одличја, а да се ЦОК 21.маја 2006.године, по обнављању државне самосталности, нашао на почетку новог подухвата, који је захтијевао и посвећеност и стручност, обиман и комплексан радни ангажман.“
Пошто је нови број Комуе посвећен у цјелости олимпизму у Црној Гори, прве странице часописа посвећене су историјату Олимпијских игара, па тако се могу прочитати текстови о Античким олимпијским играма, затим првим олимпијским играма модерног доба које су одржане у Атини 1896.године, као и текст посвећен Црној Гори и Олимпијским играма одржаним у Атини 1896.године и Лондону 1908.године.
У тексту под насловом „Од Вемблија до земље излазећег сунца“ Бранко Кривокапић подсјећа да је прије 73 године , тачније 1948.године у Лондону започела црногорска олимпијска прича и то под заставом ФНР Југославије.
Хусеин Цено Тузовић, у тексту под насловом „Копље одлетело у историју“ пише о првим олимпијцима са простора наше државе –браћи Душану и Мирку Вујачићу из Зете који су се такмичили на играма у Лондону 1948.године, наглашавајући да је резултат Мирка Вујачића у бацању копља када је заузео 7.мјесто у финалу бацивши копље у дужини од 64,89 метара, остао је до данас најбољи резултат неког нашег такмичара у индивидуалним спортовима.
Стојан Стаменић пише о Николи Радовићу, првом црногорском фудбалеру са олимпијском медаљом у тексту под насловом „ Сребрни Ниђо-подгоричко дијете“.
Бранко Кривокапић у интервју са Ђорђем Перишићем, најстаријим живим освајачем олимпијске медаље из Црне Горе и јединим спортистом који је наступаао у два спорта пише о његовој сјајној каријери као спортисте, а онда и као генералном секретару и предсједнику Ватерполо савеза СФРЈ, министру спорта СР Југославије, генералном секретару Југословенског Олимпијског комитета и на крају публицисте који је написао четири књиге посвећене Олимпијским играма, међу којима је и она о олимпијском покрету у Црној Гори.
У тексту под насловом „Тихи Горштак из Никшића“Дражен Драшковић пише о Рајку Жижићу, првом Црногорцу са три узастопна учешћа и три освојене медаље на Олимпијским играма у којем напомиње „да нема много оних ни на планети да изброје осам Рајкових медаља са Олимпијских игара, Свјетских и Европских првенстава у тако престижном спорту као што је кошарка.
Ненад Стевовић у тексту под насловом „Бронзани звуци Москве“ пише о Софији Пекић, једној од најбољих југословенских кошаркашица која је потомак црногорских исељеника из Ловћенца.
Коста Бошковић у тексту под насловом „Мађионичар са Цетиња“ пише о Веселину Вујовићу, рукометној легенди и златном рукометашу са Олимпијских игара у Лос Анђелесу који истиче да у „У овом тренутку сваки пласман на Олимпијске игре и велика такмичења може да се сматра великим успјехом „
О Лјубомиру Радановићу,кршном цетињском фудбалеру који је исписао историју југословенског фудбала поготком против Бугара 21.децембра 1983. на сплитском Пољуду када је репрезентација Југославија изборила учешће на Европском првенству у Француској, а чувени репортер Младен Делић у директном тв преносу узвикнуо „Лјуди па је ли то могуће“пише Бранко Кривокапић, али и Радановићевим фудбалским импрресијама и освајању брозане медаље на ОИ у Лос Анђелесу 1984.године.
Александар Радовић у тексту под насловом „Последње олимпијско црногорско злато“ пише о Игору Вушуровићу, члану југословенске одбојкашке генерације из Сиднеја 2000. која се попела на побједничко постоље који у изјави за Комуну каже „ Имам срећу да сам освојио доста медаља са свјетских и европских првеснтава, али када поставите те медаље поред олимпијске-и да се никада нисте бавили спортом, нити гледали било који спорт, јасно би вам било да је то нешто најљепше , најбогатије, најзначајније…
Ана Марковић у тексту под насловом „Карактер, пркос, квалитет-успјех“, пише о црногорским лавицама због којих је Црна Гора била поносна, јер су црногорске рукометашице освојиле сребро на ОИ у којем истиче „ Прва, за сада и једина олимпијска медаља за Црну Гору након обнове државности, стигла је 2012.у Лондону након незаборавног финала против Норвешке“
У тексту под насловом „Барјактар своје државе „Амер Рамусовић пише о џудисти Срђану Мрваљевићу, троструком учеснику Олимпијских игара у Пекингу, Лондону и Рио де Жанеиру у којем каже да „Човјек припада тамо одакле су му коријени и да није имао никаву дилему иако је рођен у Београду да обуче кимоно са државним грбом након осамостаљивања Црне Горе“
О Владимиру Гојковићу , ватерполисти, који је до сада пет пута учествовао на ОИ , три пута као спортиста, а два пута као селектор репрезентације Црне Горе пише Ана Марковић у тексту под насловом „Тако близу, а тако далеко“ у којем Гојковић подсјећа „ Радим оно што волим, водим репрезентацију своје земље, за коју сам играо, растао и која је конкурентна у свјетском ватерполу“.
У тексту под насловом „ Краљица спортова у успону “ Милан Маџгал пише о црногорској атлетици на ОИ, а Алекдсандар Радовић о Марији Вуковић, некадашњој јуниорској шампионки свијета и црногорској јунакињи на ОИ у Токију када је са прескочених 196 центиматара у скоку увис освојила 9.мјесто у тексту са насловом „Маријине сузе и лет у историју“.
Ријалда Рамусовић у тексту“Повреда спријечила одлазак у Токио“ пише о Данки Ковинић, најбољој црногорској тенисерки и учесници ОИ у Рио де Жанаиру 2016.године,а Александар Радовић о Миливоју Дукићу, троструком олимпијцу са само 28 година.
У рубрици о учешћу црногорских олимпијаца на зимским олимпијским играма пишу Ратко Перошевић о Бојану Косићу,најбољем скијашу са простора Црне Горе у историји и првом Црногорцу учеснику ЗОИ у Ванкуверу 2010.године који каже за Комуну „да врхунски резултати изискују велика одрицања, максималну мотивисаност и подршку комплетног друштва“истичући да је одувијек имао велику подршку ЦОК-а.
Дражен Драшковић пише о смучарки Ивани Булатовић која је 2014.године у Сочију била прва Црногорка која се такмичила на ЗОИ и Младену Минићу, тренеру скијашке репрезентације Црне Горе на ЗОИ у Пјонгјангу 2018.године,а Светлана Зечевић о Елдару Салиховићу, пљеваљском смучару у тексту под насловом „Сан сваког спортисте“који је био такође учесник ЗОИ одржаним у Јужној Кореји прије три године и који се нада ушећу на ЗОИ у Пекингу 2022.године.
У дијелу посвећеном Параолимпијском комитету Црне Горе и црногорским параоплимпијцима који су учествовали на бројним такмичењима и постигли изванредне резулате у тексту под насловом „Од Забјела до Токија“ пише Емил Личина који у интервјуу са Игором Томићем, предсједником ПОК-а икоји каже: „Да је важан корак у ширењу параолимпијског покрета у Црној Гори направљен од Пекинга до Лондона и да параолимпијци Црне Горе бивају све конкурентнији на великим такмичењима“
Он потписује и текст о Маријани Горановић, параатлетичарки , двострукој шампионки Европе и трострукој учесници параолимписких игара , као и текст о Филипу Радовићу, поносу Цетиња и Црне Горе који је освојио бронзану медаљу на ПОИ у Токију у тексту под насловом „Освајач прве праолимпијске медаље „.