То памћење је, по речима овогодишњег саборског беседника, Вук прелио у своје огромно, пребогато и разноврсно дело, претворивши га у ризницу знања о Србима и српским земљама, а нарочито у „Српски рјечник“, који Миодраг Поповић зове „Памтивек“
У Вуковом Тршићу, на летњој позорници крај Жеравије, одржана је завршна свечаност 89. Вуковог сабора, највеће и најстарије српске културне светковине, чији су програми почели у понедељак, у Вуковом дому културе у Лозници и смењивали су се, током читаве седмице, у том граду, Бањи Ковиљачи и родном селу Вука Стефановића Караџића, оца наше писмености и културе.
Саборовање, у част славном Тршићанину и једном од најзнаменитијих Срба, по традицији која траје од давне 1933. године, почела је подизањем саборске заставе и „Химном Вуку“ Стевана Мокрањца. После поздравне речи домаћина Видоја Петровића, градоначелника Лознице, беседио је професор др Јован Делић, дописни члан САНУ.
– Ако човек не може да бира када ће се и где родити, може и у најгорем од свих времена да уради највише културне подвиге; да ради према својој мери, уму и снази и да у злим временима направи велико чудо у култури свога народа – рекао је, поред осталог, саборски беседник. – То је, како је рекао Иво Андрић, „Вуков пример“ по којем је Вук „учитељ енергије“.
Иво Андрић, нагласио је Делић, „хвали Вуково памћење“.
– Живећи далеко од своје земље, Вуку је „његово памћење у ствари било за њега његова земља и све што је у њој“ – казао је др Делић. – Своју прву „Малу простонародну пјеснарицу“ написао је „из главе“. Своју земљу је носио у сећању „као део себе“, па то чудесно памћење Андрић тумачи као „плод и меру Вукове дубоке љубави према својој земљи и присне везаности са својим народом и његовом судбином“, преносе Новости.
То памћење је, по речима овогодишњег саборског беседника, Вук прелио у своје огромно, пребогато и разноврсно дело, претворивши га у ризницу знања о Србима и српским земљама, а нарочито у „Српски рјечник“, који Миодраг Поповић зове „Памтивек“.
– Има ли савршеније азбуке, односно савршенијега писма, од Вукове ћирилице у којој сваки глас има своје писмено, своје слово? То није ни руско, ни француско, ни њемачко, ни енглеско писмо. Додуше, Вуково писмо покушавају да „усаврше“ недограђена лингвистичка недоношчад, али се зна како пролазе они који с Вуком ратују, па и са мртвим Вуком. Да ли је неко више сакупио, боље уредио и приредио огромно српско усмено благо: лирску и епску поезију, приповетке, пословице, загонетке, питалице, брзалице? Да ли је неко писао боље од Вука о томе шта је радио и урадио? Шта би било од наше усмене традиције да није Вуковога дела? Те традиције не би било – поручио је саборски беседник.
Вуков пример нас учи, сматра др Делић, „да теорија историјске дистанце према савременим догађајима има ограничене домете“.
Извор: Новости