Данас на Тројичиндан, осим празника силаска Светог Духа на апостоле, присјећамо се и трогодишњице од одржавања Тројичинданског сабора којим је фактички започела одбрана светиња у Црној Гори
Овај Сабор је био реакција на Нацрт закона о слободи вјероисповијести или увјерења и правном положају вјерских заједница Владе Душка Марковића (ДПС) којим се довело у питање достојанство Српске православне цркве у Црној Гори, али и имовинско правно питање, односно, да ли ће држава постати власник вјерских објеката.
Тог 15. јуна 2019. године, на врелом подгоричком сунцу, окупило се хиљаде и хиљаде вјерника испред Саборног Храма Христовог васкрсења у Подгорици како би се завјетовали да ће чувати, обнављати и бранити своје светиње. То су и показали након усвајања Закона о слободи вјероисповјести Владе Душка Марковића кад је Српска православна црква заједно са вјерним народом покренула величанствене литије које су и срушиле режим који је тај Закон и донио.
Протојереј мр Предраг Шћепановић у интервјуу за БОРБУ присјетио се Тројичинданског сабора у Подгорици и казао да је народ тада осјетио да му је Црква суштински последња линија одбране свог достојанства
„По невероватној врућини, сабрало се и старо и младо и положило заклетву да ће својим животима бранити светиње. Овај Сабор је историјски и они који су млађи ће доживјети да ће се за 50 година овај догађај изучавати као побуна,без Хвала Великом Богу, проливене капи крви . Литије су биле покрет ослобођеног народа који је својом масовношћу и достојанством одбранио светиње.“, казао је о. Предраг.
БОРБА: Прошле су 3 године од Тројичинданског сабора на ком је фактички започела борба за светиње. Како ви гледате на Тројичиндански сабор данас, и све што се дешавало након тога, литије, побједу.
Борба за светиње траје од краја 60-их и почетка 70-их година прошлог вијека када је у вријеме милитантног атеизма срушена Његошева Капела и погажен Његов Завјет. Започео је Блаженопочивши Митрополит Данило (Дајковић) уз подршку великог броја интелектуалаца тог времена.
Тај величанствени поклич “Не дамо светиње” је изговорио један честити Муслиман Исо Махмутовић из мјеста Бистрица код Бијелог Поља који је одбио да руши Капелу на Ловћену. Црква је пролазила кроз тежак период послератног страдања, јер је из Другог Свјетског рата изашла обезглављена без Митрополита Црногорско-Приморског Јоаникија ( Липовца) -убијеног у Аранђеловцу и 100 свештеника убијених без суда и пресуде у Камничкој Бистрици и другим стратиштима Словеније у једном крвавом југословенском ратном прољећу 1945.године.
Дан данас им се не зна гроба ни мрамора.
Доласком Блаженопочившег Митрополита Амфилохија у Црну Гору 30. децембра 1990.г. догодила се свеобухватна духовна, материјална и морална обнова у Црној Гори. Посткомунистичке власти су жељеле безаконим законом о ткзв. Слободи вјероисповијести да Српској Православној Цркви у Црној Гори одузму сву имовину и њену мисију сведу на минимум. Реакција народа је био Тројичиндански Сабор у Подгорици у јуну 2019 године. По невероватној врућини, сабрало се и старо и младо и положило заклетву да ће својим животима бранити светиње. Проглас који је прочитао тадашњи Владика, а данашњи Митрополит Црногорско-Приморски г. Јоаникије, био је дирљив, али са друге стране народ је интуитивно осјетио да му је Црква последња линија одбране достојанства. Након Тројичинданског сабора, десио се величанствени Сабор у Никшићу 21.12.2019.г. са моштима Светог Василија Острошког Чудотворца, где је по невиђеној киши народ молио вољеног Свеца да му помогне у неравноправној борби за очување светиња. Свети Василије је видио да на том Сабору има јеванђелске соли и по, Бог зна који пут, помогао свој народ сабравши га у величанственим литијама широм Црне Горе. Овај Сабор је историјски и они који су млађи ће доживјети да ће се за 50 година овај догађај изучавати као побуна,без Хвала Великом Богу, проливене капи крви . Литије су биле покрет ослобођеног народа који је својом масовношћу и достојанством одбранио светиње.
„Хапшење владика и свештенства је брука тадашње власти“
О. Предраг је такође коментарисао и хапшења владика и свештенства 2020 године и то окарактерисао као бруку и срамоту тадашњих власти. Нада се и да су схватили поруку да је „мука са Богом ратовати“ и да тај рат није нико добио никад у историји.
О. Предраг је, подсјећамо, и сам био ухапшен после Литије у Даниловграду, а наглашава да је тад он био слобонији од свих оних који су га саслушавали у Центру Безбједности. Да су били слободни у Христу.
БОРБА: Народ Црне Горе је свједочио хапшењу и пребијању свештенства, монаштва, чак и владика и самог блаженопочившег митрополита Амфилохија. И Вас су приводили. Како данас гледате на све то и каква су Ваша осјећања, оче? Је ли правда стигла у Црну Гору?
Ухапсити потомка Војводе Мине Радовића који је припојио Морачу Црној Гори 1820 године,Митрополита Амфилохија , једног од најеминентнијих владика православне Васељене, Светог Старца од 80 година и држати га као криминалца, ухапсити честитог Бањанина, који је како Пјесник рече “као да је сишао са неке средњевјековне фреске” Владику Јоаникија Мићовића и седморицу свештеника из Никшића и држати их три дана у мемљивим просторијама полиције у Никшићу, приводити свештенике у готово свим градовима у Црној Гори, није могло изаћи на добро онима који су то урадили. Хапшење свештеника Мирчете Шљиванчанина и Жељка Ћалића,честитих породичних људи и дивних свештенослужитеља Божијег олтара, брука је и срамота ондашњих власти.
Надам се да су схватили поуку да је “мука са Богом ратовати” и да тај рат није нико добио никад у историји.
Био сам и сам ухапшен послије Литије у Даниловграду, недалеко од завичајног села мојих предака, Доњег Загарача.
Ухапшен, био сам слободнији од оних који су ме саслушавали. Сви ми који смо мање или више били ухапшени, били смо слободни у Христу.
Правда иде на ногама страдања, и тешко је задобити земаљску правду. Правде још нема, али чини ми се да полако почиње демонтажа једног тоталитарног начина владања, где је мала групица људи на власти била у функцији и тужиоца, и судије и неког ко вас лишава слободе. Не каже народ узалудно, у форми клетве “Да Бог да осилио”. Охолост долази пред погибао. За правду се треба борити животом и истином, увијек се служити истином, са свијешћу да ће за све што радимо и кажемо, као и за ове моје ријечи, Господ судити на Страшном и праведном суду да ли су истините или не ?
БОРБА: Јесмо ли се литијама и борбом за светиње одужили историји и прецима?
Мислим да се народ у величанственим литијама макар минимално одужио својим славним прецима који нису жалили живота да ми данас живимо у слободи, да Црна Гора сачува своје достојанство. Они су имали јаку вјеру, живјели су по Божијим заповјестима , чували су светињу брака мушкарца и жене. Њихови примјери, нама су путоказ којим путем да идемо у овим бурним временима на немирном Балкану да сачувамо вјеру Православну и да се не угаси кандило вјере у души народа Светог Саве.
„Клевете ка Цркви и владикама су присутне и ових дана, надам се да ће Темељни уговор бити потписан у најкраћем року“
БОРБА: Да ли су светиње данас заиста одбрањене? Шта мислите, хоће ли Темељни уговор бити круна одбране светиња, и када можемо очекивати његово потписивање?
Црква је распета од свог постанка, ево скоро 2000 година и ово гоњење није ништа ново за Цркву. Само што очекујем да ће непоменик, отац Лажи, кроз медијске измишљотине и клевете на Владике, свештенство и вјерни народ, покушати да укаља образ Цркве Христове. Сатана не може да поднесе да је Црква институција којој се највише вјерује у Црној Гори, а то су литије својом масовношћу и показале. Свједоци смо тих клевета и ових дана.
Са друге стране потписивање Темељног уговора биће јасан знак да држава Црна Гора признаје осмовјековни континуитет Цркве Христове засађене 1219 године руком Светог Саве у Зети, данашњој Црној Гори. Надам се да ће у најкраћем року, бити потписан Темељни уговор између Државе Црне Горе и Српске Православне Цркве. Овај Уговор ће значити да Држава Црна Гора поштује члан 14 Свог Устава по коме су Цркве и вјерске заједнице слободне у вршењу вјерских обреда и послова. Не тражимо ништа ново ни посебно, ни мање, а ни више него што имају Римокатоличка Црква и Исламска заједница у Црној Гори.
„Македонски сценарио је у Црној Гори немогућ“
Говоривши о формирању покрета као и страница на друштвеним мрежама које говоре о аутономији или аутокефалији Митрополије црногорско приморске/Црногорске православне цркве, о. Предраг каже да ко познаје историју и ко је добронамјерни посматрач црквеног питања, зна да су црногорске митрополит рукополагали пећки патријарси и да је Црква у Црној Гори била аутокефална, не би имали потребе ни да мрдну из Црне Горе већ би у њој обавили свети чин рукоположења.
Тврди и да ће покушаја цијепања цркве вјероватно увијек бити, али и да мисли да је македонски сценарио у Црној Гори немогућ јер су то двије потпуно различите реалности, иако сматра да ће бити искушења.
БОРБА: Можете ли прокоментарисати поједине странице на друштвеним мрежама/покрете који се залажу за аутономну или аутокефалну црногорску цркву? Постоји ли у Црној Гори жеља и опција за македонски сценарио? Треба ли вјерни народ да страхује?
Ко познаје историју и ко је добронамјерни посматрач црквеног питања у Црној Гори, зна да су црногорске митрополите, који су 352 године владали Црном Гором (не само као духовни, већ и као свјетовни владари) рукополагали пећки патријарси ( Светог Петра Цетињског у Сремским Карловцима 1784.г.-пећки патријарх Мојсије Путник, Владику Данила -Патријарх Арсеније Чарнојевић у Сечују 1710 године, владике Саву и Василија-пећки патријарси Мојсије и Атанасије и др.).
Да је Црква у Црној Гори била аутокефална, не би имали потребе да мрдну из Црне Горе, већ би у њој обавили свети чин рукоположења. Митрополити Црногорски су били егзарси тј. чувари Пећког трона. Ко невјерује, нека прочита натпис на гробу Митрополита Василија Петровића у Петровграду. Митрополија Црногорско-Приморска је отворена за све људе, без обзира на националну припадност, али је са друге стране у обавези да чува историјску истину и континуитет од Светог Саве 1219-20 године.
Искушења и покушаја цијепања Цркве ће вјероватно увијек бити, али, Христос је рекао “у свијету ћете имати невољу, али не бојте се, ја сам са вама у све дане вашег живота”. Лично мислим да је у Црној Гори македонски сценарио немогућ, јер су то двије потпуно различите реалности, а са друге стране, хоће ли бити искушења, највјероватније да хоће.
БОРБА: И за крај, Ваша порука поводом празника?
Силазак Светог Духа на апостоле је дан када је рођена Црква-Рођендан Цркве. Молимо се да нас Дух Свети све измири у Црној Гори, да свако мисли и да се залаже онако како жели, али да поштује право и слободу другога. Да се измиримо као што смо то радили у светим литијама , у којима су у одбрани светиња збратимњени били потомци бјелаша и зеленаша, партизана и четника, оних који су на референдуму рекли и да и не.
Црква је барка спасења која нас води ка тихом пристаништу времена. Ван Цркве су вуци грабљиви, који нас лако могу растргнути. Да сви живимо светим тајнама и светим врлинама и да нам је Јеванђеље храна, а смирење сапутник.
БОРБА