Припремила: Ивана Рмуш
Данас је сачувано око хиљаду и осам стотина писама које је Његош упућивао својим пријатељима, поштоваоцима, которским поглаварима, као и писма која садрже свакодневне размирице између Црногораца и ћесарских поданика. Већину писама Његош је писао у својству управљача своје мале земље.
Трудићемо се да у овим изводима издвојимо Његошева писма која нам не приказују Његоша само као управљача, већ и као човјека, писца и мислиоца.
За почетак одабрали смо писмо од 22.новембра 1830.г. упућено Јеремији М. Гагићу. Објављује се према оригиналу који се налази у фонду „Приновљени рукописи“ Архивскога одељења Државног музеја на Цетињу.
„……губернатор Вуколај Радоњић пошао је у околину которску, на Пуч, нотњо без знања ничијега него својевољно, јер се ту саставао с некаквијем генералом цесарскијем и с другијема људима цесарскијема, имајући намјереније предати им Черну Гору и на исту метнути покровитељство њино“. – Гувернадур Вуколај Радоњић стално је шуровао са Аустријом. После смрти митрополита Петра II мислио је да је дошао згодан тренутак да он преузме световну власт у Црној Гори. На општем црногорском збору, који се одржао 20.октобра (1.новембра) 1830.г. на Цетињу, покушао је да спријечи црногорске старешине и свештенике да потврде Његошев избор. Ступио је и у везу с аустријским властима у Боки Которској. Водио је на Пучу 15 (27) новембра 1830.г. тајне разговоре с аустријским генералом Ђузепом Тацом који је баш тада био стигао у Котор да силом присвоји Аустрији црногорске манастире Маине и Стањевиће. Неки Црногорци, који су се тада затекли у Котору, „они час потрче у исту кућу на Пуч“ гдје се Радоњић налазио, посвађају се с њим, па отоле брже боље пођу у Црну Гору и о свему обавијесте Његоша и црногорске старешине.
„Кад то главари разумјеше, те они пишу и за друге главаре, те се овђе окупи и пошљу за губернатора“ Радоњића да дође с Његуша на Цетиње. Чим је стигао, хтјели су га убити, али их је Његош спријечио. Они га тада затворе и 17 (29) новембра 1830.г. сазову народну скупштину; тада утврде његову кривицу, одузму му печат, лише га чина гувернадурства, спале му кућу на Његушима, и стражарно га, заједно с његовим братом Марком, спроведу у Котор. Радоњић је после извеснога времена умро у Котору. Тамошњи љекари су сецирали његов леш да виде да ли су га црногорски главари на Цетињу отровали. Утврдили су да је Вуколај Радоњић умро природном смрћу.