Све је мање пијеска у горњем дијелу пјешчаника. Мало је времена остало за доказати да је будућност грађана Црне Горе приоритет. Не желе грађани да страхују од повратка система који је систематски уништавао цијели крвоток ове државе. Без обзира на ове турбулентне двије године и најватреније присталице старог режима су увидјеле да може другачије. Да може много боље, а то су били само ситни кораци ка напријед. У тренутку када ти кораци требају постати крупнији ми долазимо у ситуацију да гледамо у пјешчаник. Из њега не цури пијесак већ демократија, слобода, правда, људскост, сигурност и будућност.
Не знам да ли срећу у доношењу одлука неко тражи ван граница ове земље али знам да је тамо неће наћи. Жели ли ико боље грађанима од нас који са њима дијелимо свакодневницу и може ли их ико разумјети боље од нас самих? Дијете не може проходати само на основу помоћи родитеља, мора и оно дати допринос томе, и то највећи. А нас одувијек неко учи да ходамо а да никад не проходамо. Највећа је срећа увијек у сопственом дому. Ту станује сва топлина, љубав и подршка коју можемо добити. Проходајмо више.
Јесам за сарадњу, са сваком државом свијета. Постоји толико начина да једни другима помогнемо, али није добар ниједан који је везан за политичко уплитање. Такво уплитање се у сувереним државама искључиво третира као понижавање домаћина, до крајњих граница. Сваког грађанина понаособ. Зато је Демократском фронту лако донијети одлуку да се одрекне највећих функција и министарстава јер није ничији слуга, отворен је за сваку добронамјерну сарадњу и не да на достојанство грађана Црне Горе.
Да ли код других политичких чинилаца постоји зависност у доношењу сопствених одлука? Могу ли сами донијети одлуку или су немоћни јер су силом или свилом везани? Били везани ланцима или свилом, исто је браћо. Везани сте у оба случаја.
Пјешчаник ће открити све.
Андрија Бабовић, функционер ДФ-а