проф. др Драган Копривица
ПРЕДСТАВА „СЊЕЖНА КРАЉИЦА“ И СМРЗНУТА ПУБЛИКА
(„Сњежна краљица“, премијера Градског позоришта од 5. фебруара)
Тачне импресије о исфорсираном гламуру и лажном сјају представе Градског позоришта «Сњежна краљица“, за чији фијаско је искључиво крив редитељ Јагош Марковић, понајбоље можемо пренијети цитатом из чувене приповијетке Лазе Лазаревића, „Све ће то народ позлатити“: „Све личаше на разлупану скупоцену порцуланску вазу.“
Дакле, у књижевности већ одавно имамо све, па и рецензију о фијаску нашег, иначе, изврсног редитеља, Јагоша Марковића, који има значајан углед већ дужи низ година, али се, изгледа, управо због тог угледа, успавао на ловорикама. А оно што доприноси критикама је и чињеница да је Градско позориште безрезервно било створило све услове да се уради сјајна представа, а све је испало испод очекивања.
Помало је гротескно искусног редитеља „подучавати“ режији, али је чињеница да је Јагош Марковић овог пута заборавио на основни критеријум: да се представе у квалитативном погледу дијеле искључиво на интересантне и досадне, а да сви остали критеријуми падају пред тим основним начелом.
Самим тим је заборавио да се стави у улогу обичног гледаоца, жељног позоришне магије и сценског угођаја, па му је било важније да бриљира режијом, покаже сву раскош свог талента на хиљаду и један начин. А притом је заборавио на позоришну публику, која се током представе славно досађивала, погледивала на мобилне хоће ли икад крај „Сњежне краљице“, или ће сви остати засути снијежном лавином редитељских испразних егзибиција на великој сцени КИЦ-а „Будо Томовић“.
С обзиром на то да је представа намијењена за дјецу и одрасле, као гледалац премијере од 5. фебруара, лично потврђујем атмосферу досаде у публици, уз детаљ да су ме нека дјеца, зијевајући питала: „Чико, колико је сати, кад ће крај?“
Зато сам се и додатно крстио како искусан редитељ може направити тако савршено досадну представу, не сјећајући се да је текст Х. К. Андерсена у таквој визији требало жестоко штриховати, и да дјеца не могу предуго гледати чак ни добре представе, а лоше поготово. Фијаско комада, кривицом редитеља, није могао бити избјегнут ни уз искрена залагања комплетног глумачког ансамбла, ни уз свјетлосне и звучне ефекте, као ни уз мртву сценографију, то јест, маштовито урађени велики зидни сат, који је све вријеме стајао ван сценске функције.
Стеван Копривица и Душан Ковачевић учинили су све да Јагошу Марковићу омогуће најбоље услове за рад у Градском, а на крају су добили нус-продукт, који треба што прије заборавити. Очигледно, ни Управа Градског, и поред најбољих намјера, убудуће више не смије вјеровати ниједном редитељу на ријеч, нити угледу било кога, него се на контролним пробама мора, и поред редитељске сујете, указати на евидентне пропусте режије.
Наравно, кад је разочарана публика напустила салу уз зачуђене погледе да је то та, наводно, сјајна представа, услиједиле су високопарне оцјене у медијима, по којим је спинована културна атмосфера, представа оцијењена као маестрална, а и редитељ дао маестралне изјаве, па су и остаци порцуланске вазне маестрално разлупани. Зато, у стилу Лазе Лазаревића, можемо рећи и: „Све ће то критика позлатити.“… И додати оно чувено: „Цар је го.“
Очигледно, не само страни, него и домаћи редитељи сматрају да је Црна Гора позоришна паланка, у којој се све и свашта може продати блефирајући. Али црногорску публику не може нико преварити, јер непогрешиво увијек препозна квалитете сваке представе, али се не оглашава из пристојности.
А објективну позоришну критику немамо, па се све штелује, као и домети представа, тек да се не нашкоди угледу познатог редитеља, који овог пута од дрвећа није видио шуму. Аутор овог приказа, питајући се да није током премијере био индиспониран, након представе је разговарао с неколико видно разочараних гледалаца, а неки врсни позоришни дјелатници су се само дискретно смјешкали журећи да оду што прије, да их неки новинар не заскочи, да морају штеловати умивене изјаве за медије.
А, да бисмо до краја били искрени и добронамјерни у оцјени комплетног комада, треба рећи да је макар посљедњих петнаестак минута било одлично, али је требало преживјети првих досадних сат времена. Зато су се, гледајући „Сњежну краљицу“, гледаоци од досаде посмрзавали, за шта је крив искључиво редитељ, јер није био добро наложио представу. „Сњежна краљица“ и смрзнута публика, како то компатибилно звучи…