Немања Радојевић (Фото: ПР центар)
Вакцинација и “дискриминација” невакцинисаних, попут ограничавања кретања, забране употребе јавног превоза и таксија, уласка у угоститељске објекте, тржне центре, јавне установе… требало би да буде једини фокусирани одговор на епидемију коронавируса, казао је у интервјуу Побједи Немања Радојевић, специјалиста судске медицине, који је током првог таласа епидемије био члан Кризног медицинског штаба.
Радојевић је поручио да промоција вакцинације у Црној Гори није на адекватном нивоу нити је политика према невакцинисанима довољно строга.
Иако, како истиче Радојевић, имунизација не може бити обавезна, запослени у просвјети, здравству, полицији, правосуђу, као и у јавној управи, затим они који раде у трговини, угоститељству и јавном превозу могу се условити избором између вакцинације или неплаћеног одсуства са посла док се епидемија не заврши.
Он поручује и да затварање граница сада није паметна, нити корисна опција.
Епидемиолошка ситуација у Црној Гори се компликује, а посебну опасност представља то што је поново успостављена локална трансмисија. Ипак, чини се да држава нема јасну стратегију нити план како да се спријечи ширење вируса. Сматрате ли да треба успоставити јаснији и прецизнији систем координације и организације?
Радојевић: По природи ствари, очекивано је да постоје сукоби интереса међу различитим ресорима Владе у оваквој ситуацији, иако се о томе не прича јавно или се врло мало прича. Здравствене власти имају обавезу гушити епидемију зарад очувања здравља популације и то промоцијом вакцинације и рестриктивним мјерама када вакцинација није на адекватном нивоу као што је код нас, док економско-финансијски сектор има потребу обезбиједити приливе у буџету. То су два таса ваге гдје се прави компромис и због тога све изгледа као да систем нема јасан став како одговорити на овај нови талас.
Моје мишљење сам већ неколико пута јавно исказао, односно – данас, када су различите врсте вакцина доступне, сматрам да промоција вакцинације и “дискриминација” невакцинисаних (ограничавање кретања, приступа и сл.) треба бити једини фокусирани одговор на епидемију. Рестриктивне мјере су имале смисла на почетку епидемије када се није знало довољно о болести, када систем није имао довољно опреме и заштитних средстава и када није постојала вакцина. Сада то није случај и друштво, макар онај просвијећени дио, не може бити талац антиваксера, празновјерја и заблуда невакцинисаних.
По свему судећи, овај коронавирус ће наставити да мутира, вакцине ће бити мање или више успјешне против нових сојева, али ће се и оне унапређивати, те се чини сасвим могућим да ћемо морати научити живјети са короном као нпр. са грипом; односно да ће сезонска вакцинација бити редовна пракса, посебно препоручљива за вулнерабилне категорије становништва.
Међу ријетким смо земљама које су дозволиле страним држављанима улазак без икаквих услова. Може ли Црна Гора заштитити своје грађане ако границе остану отворене?
Радојевић: Политика затварања граница у околностима пандемије (глобалне епидемије) могла је имати ефекат само на почетку када је постојала нада да ће се корона глобално брзо побиједити и да ћемо, као нека скривена оаза, покушати да останемо мимо свијета. Затварање граница, тестирање путника и туриста је сада бесмислено јер су стопе заражених мање-више сличне од државе до државе. Морамо престати да посматрамо себе изоловано од епидемије у сусједству. Ми смо само мала коцкица у глобалном мозаику и живјећемо посљедице короне у региону, Европи и шире. Затворити се није паметна ни корисна опција.
Да ли је имунизација једини могући одговор на епидемију?
Радојевић: На основу до сада расположивих података и здраве логике, имунизација представља најбољи могући одговор на епидемију у околностима нужне потребе да се направи баланс између здравствених и економских тежњи (а обје су легитимне). Грађани морају схватити да је данас превелики ризик бити невакцинисан. Корона неће тек тако проћи, а вакцинисане особе чак и ако оболе, имају блажу форму болести и ризик од смрти је готово раван нули.
Како коментаришете то што је Црна Гора на зачељу Европе по броју вакцинисаних?
Радојевић: Свијест о потреби за бригом о сопственом здрављу у нашем друштву је на ниском нивоу. Погледајте само проценте пушача, гојазних или физички неактивних људи у популацији и тада ни најмање не изненађује ниска стопа вакцинисаних. Утисак је да грађани Црне Горе имају ту лошу особину – да се сви у све разумијемо, да сваки појединац тачно зна најбоље шта су то рукометашице требале да ураде за медаљу на Олимпијским играма, да смо сви бриљантни политичари, па и да смо открили свјетску завјеру о корони и фармацеутској мафији.
Све је то посљедица заправо врло скромног општег образовања друштва, односно никако да се држимо оне: ,,Обућару, не даље од ципела“. Да бисмо били успјешнији у борби против короне, морамо почети вјеровати љекарима, струци и науци, односно морамо схватити да је вакцинација апсолутно прихватљива; да је ризик од озбиљних нежељених дејстава вакцине неупоредиво мањи него ризик који са собом носи ковид-19 обољење. Мишљења сам да промоција вакцинације није на адекватном нивоу, нити правилно усмјерена, као и да политика према невакцинисаним није довољно строга.
Љекар који одбије вакцинацију је упитног медицинског знања
Амерички центри за контролу и превенцију болести (ЦДЦ) предложили су недавно слање јаснијих порука, обавезну вакцинацију здравствених радника и повратак универзалном ношењу маски. Да ли, по Вашем мишљењу, вакцинација за здравствене раднике треба да буде обавезна?
Радојевић: Конвенције о људским правима, као цивилизацијске тековине, јасне су по питању обавезне вакцинације. Вакцинација не може бити обавезна, али одређени сектори могу ограничити рад или приступ невакцинисаним особама, што је у складу и са праксом Европског суда за људска права. Ја донекле могу разумјети медицинског лаика у виду нискообразоване особе која вјерује да ће вакцинацијом бити ,,чипована“, да ће постати неплодна, или шта већ, што је све вјероватно у складу са њеним заблудама и празновјерју и по другим питањима, али здравствени радник који је одбио вакцинацију је, по мени, врло упитног општег медицинског знања, што је за посебну бригу здравствених власти.
Слично је и са просвјетним радницима. Комплетан јавни сектор (просвјета, здравство, полиција, правосуђе, јавна управа и сл.), као и све услужне дјелатности (трговина, угоститељство, јавни превоз и сл.) се може условити избором између вакцинације или неплаћеног одсуства са посла док се епидемија не заврши. Овдје просто мора постојати снажан и јасан циљ државе да се достигне веома висок проценат вакцинисаних у популацији, када већ свијест становништва није на нивоу развијених друштава.
На овај начин бисмо корону свели на ниво било које друге респираторне инфекције са којима смо и раније живјели не осврћући се превише на њих.
Укинути рутинско ПЦР тестирање
Недавно сте саопштили да треба постепено престати са рутинским ПЦР тестирањем сумњивих случајева, јер је то сада бескорисно и скупо, осим за особе са тешком формом болести као и да тестове невакцинисанима треба наплаћивати. Да ли је одлука о увођењу бесплатног ПЦР тестирања за туристе била погрешна и превише скупа?
Радојевић: Фокусирањем на права вакцинисаних, мишљења сам да систем треба да се мане рутинског ПЦР тестирања било које особе која нема запаљење плућа, односно тешко респираторно обољење. Бесплатно ПЦР тестирање је беспотребно и врло скупо за здравствени систем, јер ти подаци сада немају толики значај као раније. Због одређивања самоизолације позитивним особама, знатан број обољелих свјесно не иде на тестирање. Због свега тога, тиме што су вакцине обезбијеђене и доступне, систем сада треба да се препусти природном току ове епидемије. Као вакцинисана особа и особа која је преболовала ковид-19, ја се осјећам безбрижно, осјећам се заштићен и уопште не марим да ли ћу поново бити инфициран јер знам да то може бити само на нивоу обичне прехладе.
Извор: Побједа