„Дневни лист „Побједа“ данас није хтио да објави одговор Милана Кнежевића Драшку Ђурановићу. Прецизније речено, „Побједа“ није смјела да објави одговор Кнежевића, како због аргументованог текста, тако и због додатних докумената, које би Кнежевић приложио за сљедећа реаговања.“
“Све срећне породице личе једна на другу, а свака несрећна породица несрећна је на свој начин.” Управо овим цитатом Лава Толстоја желим почети одговор Драшку Ђурановићу, који се у још једном синтаксичко удбашком избљувку бавио “задахом” мог карактера неудобно сједећи на бали пореских дугова Бегапресса и галопирајуће подсвијести.
Дозвољавајући себи да, ничим изазван, моју породицу и мене назове “несрећнима”, Ђурановић је, изгледа, помислио да је његова породица много срећнија од моје, а самим тим и недодирљива. И кад он преврће кости мојих ђедова онда је то пожељна политичка дисциплина још једног у режимској колони, који једва чека да пљуне на Милана Кнежевића, а, кад се овлаш окрзне његова породица, тад почињу тираде о чојству, сојству и седам офанзива.
За разлику од Драшка Ђурановића, који се у недостатку аргумената послужио јазбинско-таблоидном некрофилијом, којом покушава прикрити чемерну голотињу своје нечисте савјести, ја ћу и даље наставити да се служим историјским чињеницама, уз жаљење што сам принуђен да се, поред Коче Поповића, бавим и Веселином Ђурановићем.
Изгледа да је моје помињање задаха италијанских признаница и лира толико ерозивно дјеловало на Ђурановићеву психу да је он, поново ничим изазван, свог оца довео у тај контекст. Говорећи о сумњивим биографијама “првобораца” НОБ-а, само сам потенцирао чињеницу да је, након капитаулације Италије у септембру 1943. године, значајан број четника прешао у партизане, као што је то случај био и у септембру 1944. кад је краљ Петар преко радио Лондона позвао војнике Равногорског покрета да се ставе под команду Јосипа Броза.
За разлику од ових прелетача, моји ђедови Мирко и Милан од 1941. до 1945. нијесу мијењали стране, и искључиво су ратовали с Нјемцима. Зашто се Драшко Ђурановић препознао у овој неумитној историјској чињеници идеолошких прелијетања – нек прво разјасни са својом подсвијести, а онда са Велизаром Средановићем, који је о таквим случајевима написао књигу.
Опште је позната чињеница да су Веселина Ђурановића, Марка Орландића, Вељка Милатовића са улице смијенили Мило Ђукановић, Ацо Ђукановић, Иван Брајовић и Срђа Дармановић, а не Момчило Ђујић и потомци краљевске владе у егзилу. Смијенили су их на косовско-метохијском таласу јер су мирно посматрали прогон и погром црногорског и српског народа у јужној српској покрајини. И, умјесто да Драшко Ђурановић заштити лик и дјело свог оца од Мила Ђукановића и Ивана Брајовића, који су Веселина прогласили за ударног члана јагњећих бригаде, и препарираног бирократу социјализма, он их 2018. године ставља у први ред сале Центра за културу у Даниловграду како би својим присуством увеличали вече посвећено Веселину Ђурановићу.
А Иван Брајовић, који је формално смијенио Веселина Ђурановића, без имало нелагоде, као да чита реферат на Предсједништву СД-а, дрско евоцира успомене на Ђурановића проглашавајући се за његовог најближег сарадника и пријатеља, иако сви у сали, укључујући и њега, знају да говори неистину. Мени је било непријатно, чак и жао, док сам гледао ту гротескну фарсу тоталне амнезије, која је имала за циљ да од свих нас, који памтимо, направи ријалити зомбије режимског ритуала.
Е то је, Драшко Ђурановићу, прави задах типичне црногорске морбидије, по којем испада да ови, чије име не смијеш да споменеш, сад више воле Веселина Ђурановића кад је мртав него док је био жив. То би исто било као да сад ја позовем на крсну славу оне њемачке војнике, који су убили моје ђедове, Мирка и Милана, и још им дам да ми режу славски колач, и да ми после неколико чашица ракије почну објашњавати како су они мојим ђедовима били најближи сарадници и пријатељи. И да су их баш из тих емотивних побуда и убили. И, управо због овога, никад не бих мијењао моју “несрећну” породицу Кнежевић за “срећну” породицу Ђурановић. Као што никад нећу дозволити да се мој антифашизам, и хиљада других часних породица, помијеша са криминално-коруптивним помијама, које нам просипате на имагинарном кориту домољубља.
А, што се тиче Коче Поповића и његовог учешћа у мартовским преговорима, не да ме Драшко Ђурановић није демантовао, него је потврдио све моје наводе, и сигурно се покајао што се упртио у велике историјске теме муцајући о Долорес Ибарури као лирској покривалици. Прво је тврдио да никад није било преговора између партизана и Нјемаца, сад тврди да су преговори вођени, али само око размјене заробљеника. И зато ћу, за његове, и очи заинтересоване јавности, објавити факсимил пуномоћја за вођење преговора с Нјемцима, које је Врховни штаб НОВ и ПОЈ издао 8. марта 1943. свом делегату, Кочи Поповићу. У пуномоћју, које је потписао генерал Велимир Терзић, јасно пише да ће се преговори водити по три питања:
“1. О размени заробљеника;
- О примени међународних ратних правила у односу према Народно- Ослободилачкој Војсци Југославије са стране немачких војних власти;
- О свим осталим питањима, која ће поставити ова делегација, а о којима је већ било речи са г. капетаном Хејсом приликом последње размене заробљеника у Ливну 17. новембра 1942. г.”
(Оригинал пуномоћја се налази у заоставштини Коче Поповића, а његов факсимил је објавио В. Дедијер у “Новим прилозима за биографију Ј.Б. Тита”, књ. 2, Ријека, 1981, стр. 844. Превод за пуномоћја на њемачком носи ознаку НОКW-1082.)
Значи да су преговори између ВШ и Нјемаца вођени још у новембру 1942. и да се нијесу односили искључиво на размјену заробљеника, како Драшко Ђурановић покуша да ми објасни. И да је једино Коча Поповић ишао на преговоре с Нјемцима под пуним именом и презименом, док је Милован Ђилас постао Милош Марковић, а Владимир Велебит је био Владимир Поповић.
И сад сам ја крив Драшку Ђурановићу што је већина партизана, попут мојих ђедова, ратовала с Нјемцима, док су неки у серијама преговарали с њима. И опет сам крив што су неки из четника прешли у партизане и постали истакнути идеолози и функционери самоуправног система. А изгледа да сам највише крив што нећу да ћутим и узимам редовне конзерве патриотизма из режимских магацина, не бих ли, билдујући своју сјенку у теретани полтронерије, бар на минут скренуо пажњу на себе Милу Ђукановићу. А колико се Драшко Ђурановић осјећа срећним, или несрећним у широј фамилији Ђукановића, то нека извагају између себе.